Ćerka Svetlana 42 je poslednja saznala da joj roditelji, majka Radmila 66 i otac Viktor Pavlović 69 godina žive odvojeno, a vest nije dobro primila. Kada ih je zvala telefonom, pitala je da li joj je otac kod kuće i čula: „Kući je. Sada živimo odvojeno. Ne brini, dobro smo.“
Svetlana je spustila slušalicu i vozila se preko grada, misleći da joj majka nešto krije. Stigavši, zatekla je majku kako pravi džem, mirnu i zadovoljnu. Otišla je do očeve kuće i zatekla ga kako gleda hokej, takođe mirnog i zadovoljnog. Oboje su se svim srcem zakleli da se ništa nije dogodilo.
Navikli su na poptuno drugačiju svakodnevnicu
Radmila i Viktor žive u Čajetini. Ona je radila kao otpravnik lokomotivskog depoa 37 godina, jedanaest godina je u penziji i prima penziju od 27.300 dinara. On je mašinovođa sa 35 godina iskustva i penzijom od 29.800 dinara.
U braku su 43 godine. Njihova ćerka, Svetlana, radi u administraciji i živi u istom gradu.
Svetlana je podelila ovu priču uz dozvolu roditelja, jer je odluka njenih roditelja gotovo neprikladna u našoj kulturi, ali u stvari, ispravna je.
Nije bilo izdaje. To je prvo što oboje kažu, jer je to prvo što svi pitaju. Nije bilo ni skandala. Bilo je nešto gore: tišina.
Viktor Pavlović je putovao trideset pet godina. Bio je kod kuće samo povremeno: dan ili dva, pa još jedno putovanje. Radmila je radila smene na depou i, po njenim rečima, „Viđali smo se po redu vožnje četrdeset godina, kao dva voza.“
A onda su oboje otišli u penziju. I našli se kako dele dvosoban stan. Dvadeset četiri sata dnevno. Prvi put za četrdeset tri godine.
Nisu mogli da naprave kompromis i svađe su bile učestale
Prvih šest meseci, prema rečima njihove ćerke, tiho su ludili.
Viktor je jutarnja osoba. Ustaje u pet, jer već trideset pet godina ustaje u pet. Uključuje radio, pravi buku u kuhinji, prži jaja, a do šest je spreman za razgovor.
Posle smene, Radmila zaspi u jedan ujutru i ne može sebi to da promeni. Zaspala je tek do pet ujutru zbog nesanice.
On voli otvoren prozor. Promaja joj duva na vrat, a vrat je boli od depoa.
Glasno gleda hokej jer je zavisnik od galame. Ona čita, a ne može.
On sređuje stvari po svom sistemu. Ona ih sređuje po svom, a njen sistem je trajao u kuhinji četrdeset godina.
Svih ovih godina, to nikome nije smetalo jer se nikada nisu ukrstili. Jedan je bio na putovanju, drugi u smeni. A onda su se ukrstili.
Svetlana kaže da su se njeni roditelji više svađali u prvoj godini penzije nego u prethodnih četrdeset. Zbog prozora. Zbog tiganja. Zbog jačine zvuka.
I oboje su se voleli, i oboje su se osećali krivim.
Pomislila je kako je ostavlja dok nije razumela odluku
Odakle je došao drugi stan? Od majke Radmiline. Jednosoban stan u staroj petospratnici u drugom naselju stajao je prazan tri godine: nisu hteli da ga izdaju, a bili su previše tužni da ga prodaju.
Ideja je pala na pamet Viktoru Pavloviću, i on je i dalje ponosan na nju.
Rekao je: „Radmila, preseliću se tamo. Ne trajno, hajde da pokušamo na mesec dana.“
Radmila, kaže, prvo je počela da plače. Jer ga je čula kako kaže: „Ostavljam te.“ I mislio je tačno ono što je rekao.
Mesec je trajao drugu godinu.
Svetlana je snimila skoro ceo razgovor sa svojom majkom
„Svetlana, objasniću ti, samo slušaj do kraja. Tvoj otac i ja se nismo prestali voleti. Jednostavno više nismo mogli da stanemo u dve sobe. To su dve različite stvari, i ljudi ih mešaju", objasnila je Rada ćerki.
- Četrdeset tri godine smo bili u braku po rasporedu. On dolazi kući - to je proslava. On odlazi - ja živim svoj život. I za sve te godine, nijednom nismo isprobali da li možemo samo da budemo zajedno od jutra do mraka. Ispostavilo se da je teško.
A evo šta je važno. Imam šezdeset šest godina. Ne želim da provedem poslednje godine svađajući se oko prozora. Sramota je živeti četrdeset tri godine i svađati se oko prozora.
Nemaju želju za razvodom, a viđaju se svaki drugi dan
Evo kako stvari sada stoje. On živi sa mamom u jednosobnom stanu, a ja živim u našem stanu. Dolazi svaki drugi dan, oko podneva. Ručamo, razgovaramo, šetamo, a on nešto popravlja. Uveče ide kući, a ja čitam do jedan ujutru, i niko mi ne kaže da gorim. svetlo.
Vikendom prespava. Ne uvek, ali često. I evo, Sveta, reći ću ti potpuno iskreno, i možeš da radiš šta god želiš: ove godine mi je rekao više lepih reči nego prethodnih deset. Jer sada nismo ruglo.
Razvod? Zašto? Venčani smo. U braku smo četrdeset tri godine i ostaćemo u braku. Nijedno od nas ne traži nikoga; nemamo ni snage ni želje.
Ljudi pitaju: šta će reći komšije? Imam šezdeset šest godina. Komšije će reći. I to će biti kraj.
„Plašiš se da ćemo tebe i unuke sada podeliti u dva stana. Nećemo. Još uvek imamo praznike. Samo dođi sada kod nas oboje, ne samo u jedan stan.“
Šta je rekao otac?
Viktor Pavlović je kraći u razgovorima. Svetlana prenosi ovo:
„Sveto, trideset pet godina spavam sam.“ Navikao sam. Mama me ne uznemirava — uznemirava me što ja uznemiravam majku. Ustajem u pet i koračam kao medved, a ona ne može da spava zbog mene. I osećam se kao da sam u poseti svojoj kući.
„A sada ustanem ujutru, uključim radio na najjače i nikoga ne budim. A u dvanaest sati idem kod žene.“
Ćerka nije mogla da su joj roditelji razdvojeni
Moja ćerka to nije odmah prihvatila. Prvih nekoliko meseci bila je uverena da joj roditelji nešto kriju i stalno ih je hvatala za nedoslednosti. Onda se uverila da je u pitanju razvod, samo blag. Onda se naljutila.
Kaže da ju je jedno zapažanje preokrenulo. U februaru je njen otac oboleo od upale pluća u njihovom jednosobnom stanu. Njena majka se uselila kod njega na devetnaest dana i vratila se u svoj dom tek nakon što je otpušten iz bolnice posle pregleda.
Svetlana kaže: „Tada sam shvatila da ništa nije pokvareno. Samo je bilo drugačije podešeno nego što sam navikla.“
Nije se dobro završilo - već drugu godinu žive ovako.
Unuci su, inače, to lakše podneli nego bilo ko drugi. Sada imaju „dedino“ - mesto gde mogu da dođu, gde glasno svira radio, postoji radni sto i niko im ne kaže da odmah počiste za sobom.
Jedino zbog čega Radmila žali jeste što se toga nisu ranije setili. Iako se brzo ispravlja: nisu trebali to ranije da urade; nisu se ranije mešali jedno drugom.
Navikli smo da se supružnici konačno u potpunosti upoznaju u penziji, i to se predstavlja kao nagrada za godine provedene zajedno. Ali za mnoge je ovo prvo iskustvo zajedničkog života 24/7 - nakon četrdeset godina rada u smenama i poslovnih putovanja.
Viktor Pavlović i Radmila su pronašli čudno rešenje i nikome se time ne hvale. Ali zveckanje posuđa je prestalo i oni ponovo razgovaraju.
Stil / Dzen
