Potresna ispovest sveštenika koji je do poslednjeg dana govorio o veri, porodici i ljubavi
Protojerej-hadži Bogdan Stjepanović (38) iz Bijeljine preminuo je nakon duge i teške bolesti, samo dva meseca nakon transplantacije jetre koja mu je izvršena u Istanbulu. Njegova borba za život, vera i snaga koju je pokazivao do poslednjeg dana ostavili su snažan utisak na ljude širom regiona.
Posebnu pažnju javnosti izazvao je gest njegovog kolege i prijatelja, sveštenika Darka Perića iz Pilice, koji mu je donirao 60 odsto svoje jetre kako bi pokušao da mu spase život. I pored velike nade i podrške porodice, prijatelja i vernika, srce mladog sveštenika nije izdržalo.
Otac Bogdan iza sebe je ostavio suprugu Jovanu i četiri ćerke.
Potresne reči supruge Jovane
Na društvenim mrežama oglasila se i njegova supruga Jovana Stjepanović, koja je podelila delove pisma koje je otac Bogdan iz bolnice uputio njoj i njihovim ćerkama.
Kako je navela, deo pisma ranije nije bio objavljen jer je sadržao veoma lične poruke upućene porodici.
– Originalno pismo oca Bogdana koje je poslao ženi i deci iz bolnice bilo je izuzetno potresno. Tada smo skratili deo pisma, neke stvari koje su bile lične — poruke njegovim ćerkama, jer on ima četiri ćerke, a deo upućen supruzi nije u ovom pismu.
Svako od nas treba da se zapita koliko zaista mislimo o svojoj porodici i koliko je porodica zaista naša crkva.
Pismo koje je dirnulo region
U emotivnom obraćanju porodici, otac Bogdan govorio je o ljubavi, veri, braku i porodici kao najvećim vrednostima koje čovek može imati.
„Posvećeno mojoj Sarajki Jovani, mojim div-junakinjama: Hristini, mudroj sovi, Teodori, umiljatoj pandi, Mariji, malom mungosu, i Lidi, komodo-zmaju.
Gospod je čoveku pri samom stvaranju podario nešto uzvišenije od svih stvorenja — ljubav i porodicu.
I stvori Bog čoveka po obličju svojemu, po obličju Božijem stvori ga; muško i žensko stvori ih i blagoslovi ih Bog.
Tako je brakom zapečatio prvu svetu tajnu, tajnu nad tajnama, jer se u njoj sjedinjuju nebo i zemlja, Bog i čovek, duša i duša.
Kada je Hristos rekao Petru: ‘I ja tebi kažem: ti si Petar i na ovom kamenu sazidaću Crkvu svoju i vrata pakla neće je nadvladati’, On je već tada blagoslovio temelj svake porodice. Jer crkva nije zgrada — crkva je dom u kojem Hristos prebiva. A prvi oltar bio je porodični sto.
Krst koji svako nosi nije kazna, nego put ka smirenju.
I tako i ja, grešni sluga Božji Bogdan, nosim svoj krst ne kao teret, nego kao blagoslov. Jer na njemu, kao na Golgoti, raste ljubav prema Njemu, ali i prema njima — mojoj Sarajki Jovani, ženi snažnijoj od mnogih vitezova, i prema mojim četirima ćerima, četirima svetiljkama mog doma, četirima plamenovima u noći, četirima biserima koje je nebo spustilo u moje naručje.”
Govoreći o supruzi i ćerkama, otac Bogdan ih je nazvao svojim osloncem, tihom snagom i razlogom zbog kojeg je izdržavao najteže trenutke.
"Kad mi je bilo teško, one su bile moja tišina i moja sila. Kad bih pao, njihove ruke bi me podigle, kao što anđeli podižu čoveka pred licem Božjim. Sve što imam, sve što jesam, dugujem Bogu i njima. Jer kad bih bez njih koračao, bio bih kao telo bez duše.
One su moja mala crkva, moj mali Jerusalim. I kao što kaže apostol Pavle: ko ne zna da upravlja svojim domom, kako će se starati za crkvu Božju? Porodica je prva škola vere, prvi manastir, prva liturgija, gde se molitva uči kroz bol, gde se smirenje uči kroz ljubav, a zahvalnost kroz svaki dah života.
I kada suze poteku, neka teku, jer i Hristos je zaplakao nad Lazarom. Suze nisu slabost, to su reke koje peru dušu. A iza svake boli stoji radost, kao što iza Golgote stoji vaskrsenje.
Tako i ja verujem da svaki tren boli, svako ćutanje, svaka žrtva gradi jednu veću sliku, sliku spasenja.
Dakle, ako me neko pita šta je porodica, ja ću reći: to je mali krst, ali zlatom nebeskim ukrašen. To je mesto gde se čovek lomi i obnavlja. To je prva i poslednja molitva koju Gospod čuje iznad svih drugih.
I ako išta vredi zapisati u kamenu svakoga od nas, neka bude ovo: ovde je živeo jedan čovek koji je nosio svoj krst s ljubavlju i imao ženu i decu koji su mu bili raj na zemlji. A sada ostaju vera, nada i ljubav, ovo troje, ali od njih je najveća ljubav."
Reči protojereja-hadži Bogdana Stjepanovića ostale su kao snažno svedočanstvo vere, porodice i ljubavi koja, kako je verovao, nadživljava sve zemaljske patnje.
