Sveštenik Dragutin Goričanec, poznat među ljudima kao velečasni Dragec, već više od dve decenije bez velike pompe pomaže onima koje društvo često ne vidi ili ne želi da vidi. Njegov rad ne počiva na velikim projektima, fondovima ili institucijama, već na nečemu mnogo jednostavnijem i ređem – ličnom kontaktu, poverenju i spremnosti da sasluša.
Iako danas pomaže različitim ljudima sa margine, od beskućnika do socijalno ugroženih, javnost ga najviše pamti po tome što je ženama koje su se bavile prostitucijom pružio šansu da izađu iz tog začaranog kruga i započnu novi, dostojanstveniji život.
Početak koji nije bio planiran
Njegova misija nije nastala kao ideja ili projekat, već kao unutrašnji poriv koji se javio u jednom sasvim običnom, ali simboličnom trenutku. Bila je hladna zimska noć, uoči Božića, kada se većina ljudi povlači u toplinu svojih domova.
"Bilo je to uoči Božića i bila je vrlo hladna noć. Nakon molitve pred Presvetim, osetio sam potrebu da moram poći u Zagreb i prošetati ulicama kako bih pronašao one koji su u potrebi", govorio je sveštenik Goričanec.
U toj noći, dok su drugi žurili kućama, on je krenuo suprotnim putem – ka ulici.
Susret koji je promenio pravac
Dok je hodao gradom, pažnju mu je privukla žena koja je stajala na istom mestu, izdvojena iz mase prolaznika. Nije bilo mnogo razmišljanja – prišao joj je i započeo razgovor.
"Prišao sam joj i pitao je šta joj se dogodilo. Ona mi je odgovorila da se bavi prostitucijom."
Taj susret nije bio nalik onima na koje je ona verovatno bila navikla. Nije bilo osude, radoznalih pitanja ni pokušaja da se brzo izvuče zaključak.
"Pitao sam je koliko košta razgovor. Bila je iznenađena. Dao sam joj 200 kuna i dobio celu njenu životnu priču."
Prva odluka i početak promena
Nakon tog razgovora, stvari su se odvile u pravcu koji ni sam nije mogao da predvidi. Reči koje su usledile nisu bile deo unapred osmišljenog plana, već iskrena ponuda pomoći.
"Nakon što sam joj rekao da joj mogu pomoći i dati ono što joj je potrebno za pristojan život, odlučila je da se povuče sa ulice."
Ta žena postala je prva kojoj je pomogao da napravi korak ka drugačijem životu. Njen izbor bio je dokaz da promena nije nemoguća, čak ni u okolnostima koje deluju bezizlazno.
Dve decenije borbe
Od tog trenutka, pomaganje ženama koje žele da izađu iz prostitucije postalo je deo njegove svakodnevice. Nije bilo formalnih programa, struktura ili jasnih pravila – svaki slučaj bio je priča za sebe, sa sopstvenim izazovima i tempom.
"Moram reći da neke od njih nisu katolkinje. Hvala Bogu, do 2014. ih je bilo 13, ali još ih je mnogo koje su u fazi prekida i ponovnog vraćanja tom poslu."
Njegov pristup nikada nije bio zasnovan na brojkama, već na pojedincima. Svaka žena imala je svoju priču, svoj teret i svoj put izlaska.
Kroz godine rada, postalo mu je jasno da razlozi zbog kojih se žene nalaze na ulici retko kada imaju veze sa izborom u pravom smislu te reči. Mnogo češće, u pitanju su okolnosti koje su ih gurnule u takav život.
"Jako malo njih se time bavi zbog opsednutosti seksom. Većina je prisiljena jer nemaju za život, jer su ih prisilili roditelji ili suprug. Ima i onih kojima su uzeti dokumenti i jednostavno su u ropstvu."
U tim rečenicama ogleda se složenost problema – siromaštvo, porodični pritisci, nasilje i eksploatacija često se prepliću, ostavljajući malo prostora za slobodan izbor.
Rizici i otpori
Njegov rad nije prolazio bez posledica. Ulazak u svet u kojem deluju svodnici i mreže eksploatacije nosio je ozbiljne rizike. Bilo je pretnji, sukoba i situacija koje su mogle da se završe tragično.
Nakon što je od devojke čuo da velečasni Dragec želi da razgovara s njom jedan ga je svodnik nasilno izgurao iz kuće.
"Bog daje život, ali ga i uzima kada za to dođe vreme", govorio je jednostavno.
U tim rečima nema dramatike, već prihvatanje rizika kao dela puta koji je izabrao.
Paralelno sa svojim radom, Goričanec je birao život bez materijalnih viškova. Njegova svakodnevica daleko je od savremenog načina života koji podrazumeva tehnologiju i komfor.
U njegovom domu nema televizije, interneta niti luksuza. Vozi starog „fiću“ koji sam održava, ustaje rano i veći deo dana provodi pomažući drugima. Njegov životni stil nije rezultat odricanja iz nužde, već svesnog izbora.
"Ne treba mi ništa u životu. Bitno je da dobri Bog bude mnome zadovoljan."
Iako ne govori o svom radu kroz brojke i rezultate, iza njega ipak ostaju konkretni tragovi. Do 2014. godine, trinaest žena napustilo je ulicu uz njegovu pomoć.
