Evo šta se zaista desilo sa decom Draže Mihailovića: Ovaj sin Srpkinje ostavljao bez daha, a ćerka pred smrt otkrila zapanjujuću istinu o izdaji oca

Draža Mihailović, vođa četnika u Drugom svetskom ratu, za nekoga je veliki heroj, dok postoje i oni koji ga smratraju izdajnikom. Međutim, kako godine prolaze, o njegovom životu ne prestaje da se priča, ali ni i o potomcima generala Jugoslovenske vojske. Kako javnost neprestano intrigira Dražina sudbina, čini se da je mnogo toga ostalo pod velom tajni, nedorečeno.

- Bilo nas je četvoro dece: Branko, Ljubivoje koji je umro kao beba, Vojislav i ja. Živeli smo u skromnoj kućici u Bregalničkoj ulici na Crvenom krstu. Bila je to prava periferijska kuća sa zastakljenom verandom, šporetom na drva i sobama u koje se ulazilo kao u „vagon li“. Imali smo mnogo ljubimaca, mačaka i kučića, a otac je u štali držao i svog konja. Provodila sam obično i jednostavno detinjstvo - isprićala je Gordana svojevremeno i dodala:

- Kada je tata dobijao prekomandu, mi ga, u najvećem broju slučajeva, nismo pratili. Uvek je vodio računa da li neko od nas ima dvojku. Mene nije imao razloga da grdi, jer sam bila dobar đak. Ne sećam se da se ikada sa nama šalio. S majkom smo bili veoma prisni. Najviše sam se igrala sa svojom braćom, a najbliskija sam bila sa Vojom. Rat je prekinuo te bezbrižne dane.

Najstariji sin Branko

Branko je rođen je 1921. godine u Skoplju, kao prvo dete kapetana II klase Dragoljuba Mihailovića i Jelice Branković, kćerke pešadijskog pukovnika Jevrema Brankovića i sestre Borivoja Brankovića, Dražinog klasnog druga iz Niže škole Vojne akademije.

Uoči rata, maturirao je u Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Kao srednjoškolac, Branko je čitao roman "Kako se kalio čelik" Nikolaja Ostrovskog, koji je na njega ostavio jak utisak, kao i dela Maksima Gorkog. Izgradio se kao rusofil. Dobio je očevu podršku da ne upisuje Vojnu akademiju, već da počne studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koje je morao da prekine usled početka rata.

Kako se pričalo, Branko je već 1941. godine, bez očevog znanja postao član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).

- Ja sam još kao srednjoškolac, neposredno pred rat, bio zahvaćen tim takozvanim naprednim pokretom. Primljen sam u SKOJ 1941. godine, pre nego što se za pokret moga oca i znalo… Bio sam inficiran, indoktriniram - govorio je Branko.

Branko u Drugom svetskom ratu

Na početku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Branko se nalazio sa majkom Jelicom, bratom i sestrom u očevoj kući na Crvenom krstu u Beogradu (Bregalnička br. 24), dok je njegov otac bio na čelu četnika.

Draža se prvi put javio porodici u junu 1941. godine, tada su zajedno otišli u Struganik i živeli na imanju majora Aleksandra Mišića, sina vojvode Živojina Mišića i saborca pukovnika Mihailovića.

Poručnik Jakša Đelović, pratilac pukovnika Mihailovića, ostavio je zapis da je Branko pomogao da se jedan od zarobljenih partizana kojeg je znao iz Beograda, pusti na slobodu, mada je svakako bila ideja da se to učini, pošto je ustanovljeno da nije kriv.

Završio u logoru

Krajem 1941. godine, Jelica, Branko i njegova sestra Gordana su se vratili u Beograd, gde ih je uhapsio Gestapo i kratko držao u zatvoru na Obilićevom vencu. Ponovo su uhapšeni u januaru 1942. godine i odvedeni u Banjički logor. Pušteni su tokom marta i u julu se sklonili u selo Kadina Luka kod Ljiga.

Pošto je Srpska državna straža u prvoj polovini septembra izvršila raciju i uhapsila Jelicu, koja je ponovo odvedena u logor na Banjici, Branko i Gordana su se vratili u Beograd. Privremeno su živeli na Bežaniji, a Jelica je saznala da će i njih dovesti, pa im je poručila da se sklone.

Branko je pokušao da preko drugova iz SKOJ-a ode u partizane, ali oni nisu bili zainteresovani da mu pomognu. Evakuisala ih je četnička beogradska ilegala i prebacila u Kosjerić, gde provode veći deo 1943. i 1944. godine.

Pošto je jedan deo Gordaninog ličnog dnevnika, koja je takođe pripadala SKOJ-u, preko Dragiše Vasića i Nikole Kalabića došao do njihovog oca, on ih je oštro ukorio rečima da ga cela Srbija poštuje, ali ne i njegova deca. Branko je odricao postojanje bilo kakve saradnje JVuO sa okupacionim snagama i tvrdio da je mu ništa naročito nije smetalo unutar JVuO:

- Odmah da kažem, nisam video nikakvu saradnju sa Nemcima, jer saradnje nije ni bilo. (...) Dok sam bio sa četnicima, ja sam sa svima bio dobar. To je bila dvina grupa. Grupa ravnogorskih omladinaca u Kosjeriću, sa kojom sam se družio, bili su divni dečaci i tu nikakvih problema nije bilo.

Odbio je predlog Milorada Draškovića da učestvuje na Prvom kongresu Jugoslovenske ravnogorske omladine u Pranjanima, 13. i 14. januara 1944. godine. Od aprila do maja 1944. godine je završio Školu za rezervne oficire u Brajićima i stekao čin rezervnog potporučnika. Dodeljen je Pratećoj četi Kosjerićke brigade JVuO. Brigada je uključena u sastav Petog jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa pod komandom majora Dragoslava Račića i borila se protiv partizana u Toplici.

U danima kada je njegov brat Vojislav poginuo u borbi protiv partizana na Zelengori, Branko je ušao kao oslobodilac u Kumrovec, rodno mesto Josipa Broza Tita. Po kapitulaciji Nemačke, prekomandovan je u Niš.

Međutim, Branko je ubrzo vraćen u Kosjerić, zbog lošeg ponašanja i više mu nije dato oružje.

Poslednji susret sa ocem 

U Subjelu se 1944. godine poslednji put video sa ocem. Tada mu je pokazao durbin sa posvetom, koji je dobio od britanskog feldmaršala Harolda Aleksandera, vrhovnog savezničkog zapovednika Mediterana, što pokazuje da među njima nikada nije vladala mržnja.

I dalje pod snažnim uticajem marksističke literature, Branko je rešen da prebegne partizanima, ali se samostalno nije odlučivao na takav potez.

Mijalko Perišić je tvrdio da su partizani zarobili njega, Branka, Gordanu, Savića i Jevtića kod Kosjerića, nakon čega su im Branko i Gordana otkrili ko su, a za Perišića, Savića i Jevtića tvrdili da su obični čobani koje su usput sreli, te su njih pustili.

Branko je tvrdio da se u Valjevu 12. septembra 1944. godine dobrovoljno predao Mijalku Todoroviću, političkom komesaru Prvog proleterskog korpusa. Ali kako su u Valjevo partizani ušli 15. septembra, a borbe vodili do 18. septembra, vrlo je verovatno da su Branko i Gordana zarobljeni prema prvoj priči.

Bez obzira na sve, Draža Mihailović i mlađi sin Vojislav su verovali da se Branko dobrovoljno pridružio partizanima.

"Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca"

U Politici je 31. oktobra 1944. godine, izašao članak pod naslovom "Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca", uz prateću fotografiju na kojoj su Branko i Gordana dok potpisuju izjave. Slične priloge su donosili i drugi listovi, poput Borbe. Branko je kasnije tvrdio kako se ne seća šta je stajalo u toj izjavi i da ju je napisao kod Peka Dapčevića u štabu Prvog proleterskog korpusa.

Dok je pripremao knjigu o generalu, istoričar Bojan Dimitrijević, koji se dve godine viđao sa Brankom, tvrdi da mu je najstariji Dražin sin priznao da su on i Gordana bili skojevci pre rata.

- Od troje dece, njih dvoje bili su članovi SKOJ-a. Ipak, za vreme rata pratili su oca, a sredinom septembra 1944, pošto su partizani zauzeli Valjevo, i posle kraljevog proglasa od 12. septembra preko Bi-Bi-Sija, kojim poziva četnike da priđu partizanima, i oni se priključuju NOV. Ne pod prinudom, već kao predratni skojevci. Ali nikada se zaista nisu odrekli oca. To je bila propaganda novih vlasti - smatra Dimitrijević za "Telegraf".

Kad su partizani bili nadomak Beograda mnogo ljudi napustilo je četnički pokret, kaže Dimitrijević.

- Posle su mnogi u emigraciji tvrdili da Gordana i Branko i nisu Dražina prava deca, već da je jedini njegov sin Vojislav, koji je uz oca i poginuo. Činjenica je da su oni tokom 1943. i 1944. proveli vreme blizu njega. Branko je čak završio Školu za rezervne oficire (u Brajićima ispod Ravne gore). Gordana je bila sklonjena sa drugom oficirskom decom. Sa njom je bila i ćerka Dragiše Vasića - otkrio je.

Ipak, pismo koje je napisala Gordana, Dražina ćerka, podstiče polemike da li su se zaista odrekli oca.

- Dragi tata, žao mi je što te ne videh kad si bio u U. Onda si bio blizu i da je došao po mene neko ja bih vrlo rado došla da te vidim. Tim pre što smo sve praznike proveli odvojeno. Na Božić, na Badnje veče, naročito mi je mnogo teško što sam sama. Tada sam bila sa Čika Acom (senator Aleksandar Aksentijević). Oni njegovi su vrlo dobri, ali meni nije bilo moje braće i roditelja. Sećala sam se onih Badnjih večeri provedenih ranije u Beogradu i nisam mogla da ne žalim što nismo zajedno - navodi se u pismu, posao je "Kurir".

U emotivnom pismu napisanom 27. marta 1944. Gordana žali što se ona i brat više ne viđaju sa ocem koji im nedostaje.

- Posao te je, tata, potpuno otrgnuo od nas, zar nisi poželeo da me vidiš kada smo bili na sat odstojanja. Znam da je sada rat, svesna sam prilika u kojima se nalazimo, znam da ne trpim sama, da je ugrožen ceo srpski narod, ali ne mogu da shvatim da te je to moglo otuđiti. Razgovarala sam sa bratom i njemu je žao što smo praznike proveli odvojeno, kad smo već bili u šumi. Pa ipak, tata, ja sam srećna da te je dužnost prema otadžbini otrgla od nas dece, a da se nije desilo obrnuto. Nadam se da je i kraj rata blizu, kao što si mi u poslednjem pismu nagovestio. Voli te, Gordana - zaključuje u pismu, što pokazuje da ga se naslednici nikada nisu odrekli.

Brankov život posle rata

Demobilisan je u martu 1946. godine, kako bi nastavio ratom prekinute studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je uskoro i diplomirao. Nijednom nije posetio svog oca u zatvoru, nakon hapšenja i za vreme suđenja 1946. godine. U nekom trenutku je postao član Komunističke partije Jugoslavije. Zaposlio se u Statističkom uredu Vlade Narodne Republike Srbije.

Uhapšen je 13. januara 1951. godine pod optužbom da je izjavio podršku Rezoluciji Informbiroa. Pritvoren je u istoj ćeliji na Obilićevom vencu, u kojoj ga je držao Gestapo 1941. godine. Saslušan je i odveden u zatvor na Golom otoku.

- Naučili su me da mrzim. Ja nisam znao da mrzim do Golog otoka. Ja sam ratovao protiv Nemaca, ali nisam mrzeo Nemce. Da mrzim Josipa Broza, da mrzim tu Partiju. Vidim, odjednom, da je to sve jedna ogromna prevara, da je to banda, da je sve bilo zarad osvajanja i dolaska na vlast - rekao je Branko godinama jasnije.

I Brankovi sin postao poznati Srbin

Branko je u braku sa Darinkom dobio sina Vojislava 3. septembra 1951, nazvan po po slavnom stricu, koji je poginuo kao četnik kod Foče 1943.

Postao je poznat javnosti kroz svoje političko delovanje u SPO-u, a kasnije i u SDPO-u. Ostaće upisano da je obavljao funkciju gradonačelnika Beograda za vreme vladavine Srpskog pokreta obnove.

Za svog oca jednom je izjavio: "Branko je u logoru proveo dve i po godine i otac me je prvi put video dve godine posle mog rođenja".

Kasnije im se rodio i drugi sin Zoran.

Poslednje Brankove godine

Penzionisan je kao pravni savetnik u Auto-moto savezu Srbije. O svojim ratnim danima je govorio u razgovoru sa Vukom Draškovićem za "Srpsku reč", izdanje od 5. septembra 1990. godine:

- Imao sam sreću da uopšte nisam učestvovao u građanskom ratu. Ja nisam ispalio ni jedan metak, ni na četnike ni na partizane. Ono pravo što sam učestvovao u ratu - to je Sremski front - rekao je Branko u intervjuu za "Srpsku reč".

O ocu je slušao razne priče.

- Pričali su mi da je tata živeo u jednoj kući pored Barajeva, da je držan u izolaciji i da je navodno umro 1953. Drugi su ga opet sretali na Terazijama, čudili se s kakvom mirnoćom razgleda izloge i jede trešnje. Čuo sam i priču po kojoj je moj otac svakodnevno igrao karte sa Rankovićem - rekao je u razgovoru sa književnikom i novinarom Goranom Lazovićem 1992. godine.

Branko je preminuo 1995. u Beogradu u svojoj 74. godini.

Vojislav Mihailović

Vojislav Mihailović, Dražin drugi sin, bio je rezervni oficir Jugoslovenske vojske.

Narednik Božo Perović, jedan od ljudi koji je u prvoj grupi došao sa Mihailovićem na Ravnu goru i starešina Podoficirske škole, jeste bio zadužen da Vojislava poduči rukovanju oružjem. Prema svedočenjima ljudi iz njegovog tadašnjeg okruženja, iako maloletan, ponašao se vrlo disciplinovano, savesno i angažovano, a odbijao je da govori o Mihailoviću kao ocu, već samo kao komandantu.

Nalazio se stalno u neposrednoj blizini oca kao deo njegove pratnje, pa je tako bilo i tokom nemačke operacije „Mihailović”, koja je imala za cilj zarobljavanje pukovnika Mihailovića. Uz njega se kretao po Hercegovini, istočnoj Bosni, za vreme bitke na Sutjesci.

Kosjerićka brigada je, prema Mihailovićevom naređenju, preuzela njegovu decu i odvela ih u Kosjerić. Tako se tu našao i Vojislav, gde je proveo veći deo 1943. i 1944. godine.

Učestvovao je u borbama kod Seče Reke protiv nemačkih snaga i Četvrtog bataljona Srpskog dobrovoljačkog korpusa, kao puškomitraljezac. Ponovo se pridružio ocu na Trebavi, negde u poznu jesen 1944. godine, kada se saznalo da su Branko i Gordana u partizanima.

Poginuo u 21. godini

Po pretrpljenom porazu na Zelengori, general Mihailović je sa 17 članova najuže pratnje pokušao da se probije prema Rogatici. U sukobu sa partizanima kod sela Bulozi, 22. maja 1945. godine, Vojislav je poginuo. Nije bilo vremena niti mogućnosti da se njegovi posmrtni ostaci iznesu, pa je sahranjen na brzinu na lokalitetu čemerničke njive u ovom selu u kanjonu reke Prače.

Ćerka Gordana

Gordana Mihailović  rođena je 1927. godine,  bila je srpski i jugoslovenski pedijatar i radiolog, zatočenik Banjičkog logora, pripadnik Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, borac na Sremskom frontu.

Kao devojčica je sa roditeljima često odlazila u crkvu Pokrova Presvete Bogorodice na Crvenom krstu u Beogradu, u blizini kuće u kojoj su stanovali (Bregalnička 24). Jednom prilikom je tu dobila blagoslov od episkopa Nikolaja Velimirovića, što je na nju ostavilo snažan utisak do kraja života.

Poput braće, i ona je završila u logoru

Leto 1941. godine je provela u kući majora Aleksandra Mišića u Struganiku, gde je boravio njen otac sa grupom oficira i vojnika. Sa majkom Jelicom se vratila u Beograd na jesen, zbog početka škole. Uhapsio ih je Gestapo i kratko držao u zatvoru na Obilićevom vencu. U januaru 1942. godine su odvedene u Banjički logor, gde ostaju do marta, a potom odlaze u selo Kadina Luka kod Ljiga.

Vratili su se u Beograd, nakon što im je Srpska državna straža uhapsila majku i odvela u Banjički logor. Evakuisala ih je četnička beogradska ilegala i prebacila u Kosjerić, gde provode veći deo 1943. i 1944. godine.

Partizani su je zarobili zajedno sa bratom Brankom i njihovom pratnjom kod Kosjerića, oko 18. septembra 1944. godine. Politika je u izdanju od 31. oktobra 1944. godine, objavila članak pod naslovom "Deca Draže Mihailovića odriču se svoga nedostojnog oca", uz fotografiju Branka i Gordane dok potpisuju izjave, što je, donekle, odredilo njen nimalo lak život. Do smrti te nosila teret na duši.

Gordana je mobilisana i upućena na Sremski front, gde je ranjena. Lečena je u bolnici u Smederevu.

Postala voljeni lekar

Upisala je studije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Uhapšena je kao studentkinja, zbog optužbe da podržava Rezoluciju Informbiroa. Dve godine je provela u ženskom zatvoru na Svetog Grguru, pored Golog otoka. Nakon robije, okončala je studije medicine i u početku je jedva uspela da pronađe posao kao medicinski tehničar.

Kasnije je trudila da živi što povučenije, želela je da što manje ljudi zna čija je ćerka, a sve priče o njenom ocu, naročito o njegovoj pogibiji su je strašno uznemiravale.

O izdaji oca iskreno je progovorila u poslednji godinama života

Kako je tada istakla, ceo život imala je beleg koji nije uspela da skine.

- Čitavog života bila sam markirana. Udala sam se za jednog pravnika, kratko smo ostali u braku, ali nisam želela da imam decu, da moj beleg na njih ne pređe. Još uvek se uplašim kad mi neko kaže da je svojoj kćerki dao ime po meni. Gordana. Strah me je da nedužnoj devojčici ne izbaksuziram budućnost – ispratila me je bez gorčine Gordana Mihailović, tada krhka gospođa, kratke kose, s toplim, ali pronicljivim pogledom ispod naočara, držeći vrata garsonjere tek odškrinuta, zarobljena u nekomfornom getu uspomena - rekla je novinarki Duški Jovanić, a potom se osvrnula na izdaju oca.

- Ja nemam moralno pravo da pričam o svom ocu kad sam ga se odrekla onda kada je bilo najteže. Jednostavno, stavljena sam u situaciju da održim govor protiv njega. Nisu me na to čak mnogo ni terali. Dovoljno je što sam tada mislila kao i oni. Nedavno su me na radiju prozivali kao na hipodromu. Javio se neki čovek koji je tvrdio da je video moju fotografiju u novinama onda kada sam držala taj govor. Ne zna tačno kako je sve to izgledalo, ali je siguran da sam zgranula Beograd i da sam bila u tipičnoj „musolinijevskoj“ pozi. Izgleda da je svima dozvoljeno da promene mišljenje. Samo je meni to pravo oduzeto – izgovorila je to kao nekakvu završnu reč u najbolnijem procesu generacijskih zabluda, jer je (o) svom ocu sudila sa nepunih osamnaest godina.

Samo jedan čovek je tada pokušao da je otrezni. U opštem metežu posle oslobođenja, neki dobri Rus, pisac-amater je uhvatio za ruku i naučio: „Ovo je mala zemlja, neće vas shvatiti.“

Preminula je u svom stanu u Beogradu u 87. godini.

Stil / Wikipedia / Novosti / RTV BN / Arhiv