Statistički gledano, sijamski blizanci se javljaju kod otprilike 1 na 200.000 porođaja — veoma retko, tako da kada je Elena iz Rusije čula lekare kako pominju ovo stanje tokom ultrazvuka 2012. godine, jednostavno im nije verovala. U 70–75% slučajeva, sijamski blizanci su devojčice, a Elena je očekivala devojčice i bila je neverovatno srećna zbog toga, jer je već odgajala dva starija sina.
Lekari su rekli da su se embrioni spojili negde u predelu stomaka i da nije bilo načina da se predvidi njihovo stanje na rođenju, pa je Eleni jednostavno ponuđen abortus. Situacija je bila izuzetno teška, ali jedva da je oklevala: odmah je objavila da će roditi ćerke. Nadala se čudu i donekle se ono dogodilo, ali porodica se takođe suočila sa značajnim teškoćama.
Elenina trudnoća je tekla glatko, porođaj je protekao normalno, a njene ćerke (dala im je imena Evelina i Viola) su odmah odvedene na operaciju. Kao što su lekari i predvideli, devojčice su srasle kod jetre i grudne kosti, a razdvojene su sat i po vremena od strane tima hirurga. Elena Jačmeneva je provela još nekoliko nedelja u bolnici oporavljajući se sa svojim bebama, a nakon otpusta, odvezla se kući plačući. Kasnije je rekla da nije mogla da veruje da u rukama drži dva različita svežnja ružičastih pelena i pomislila je: time su teškoće završene.
Lekari su upozoravali da će deca sigurno imati zdravstveni problemi, ali je Elena mislila da su to samo preterana upozorenja kako bi je sprečili da se opusti. Nažalost, reči lekara su se pokazale tačnim i ubrzo je u porodici počeo mračan period. Viola je razvila tešku cerebralnu paralizu : nije mogla da drži glavu uspravno, stalno je plakala i nikada nije naučila da jede čvrstu hranu, već samo pasiranu hranu i žitarice. Evelini je takođe dijagnostikovana cerebralna paraliza, srećom u blažem obliku.
Ove dijagnoze su ozbiljno uticale na mentalno zdravlje Elene i njenog muža, ali su se takođe morali nositi sa svakodnevnim problemima. Devojčicama je bila potrebna stalna nega, pa je Elena morala da napusti posao, ostavljajući samo jedan izvor prihoda. Jačmenevi nisu mogli da priušte posebna kolica, pa je Elenin muž sam modifikovao obična kako bi ih učinio čvršćim. Sve komšije su bile zapanjene Eleninom otpornošću i posvećenošću koju je pokazivala svojim ćerkama, a zatim je porodica došla u centar pažnje administracije Altajskog kraja. Jačmenevi su dobili sredstva za kupovinu kuće i preselili su se iz grada.
Elena je tada započela dugu borbu kako bi pomogla Evelini i Violi da se što više prilagode normalnom životu. Posećivala je medicinske konsultante i specijaliste za rehabilitaciju, vračare i iscelitelje, ali ništa nije suštinski promenilo situaciju. Devojčice su se razvijale različitim tempom i ništa se nije moglo učiniti povodom toga. Viola je imala manje sreće: sada ima skoro 14 godina i prikovana je za krevet. Jedina reč koju može da izgovori je kratko „ma“ i samo povremeno se slabo osmehne kada vidi člana porodice.
Evelina je aktivnija devojčica i čak često pomaže majci. Može da čuva sestru i briše podove, ali se brzo umara. Školuje se kod kuće, mada povremeno pohađa svoj razred u gradskoj školi — obično tokom praznika, kada može jednostavno da se druži sa prijateljima.
Elena Jačmeneva se odavno navikla na životne izazove i ne žali se na svoju sudbinu, ali je 2020. godina zadala ozbiljan udarac porodici. Koronavirus je oduzeo obe Evine i Violine bake, oba njihova dede i veoma mladu tetku koja ih je često čuvala. Ova tuga je naterala Evelinu da dramatično sazri, i ona se još više zbližila sa majkom, kojoj je ponekad jednostavno bilo potrebno 15 minuta mirnog vremena da popije čaj. Viola se takođe zarazila sa COVID-19, što je dodatno pogoršalo njeno stanje.
Ranije je koristila hodalice za kretanje, ali sada, već nekoliko godina, prikovana je za krevet i redovno pati od jakih grčeva. Njena porodica je pažljivo čuva od dekubitusa i istežu joj noge. Za jedan od svojih skorašnjih odmora, Viola je dobila novo toplo ćebe i bila je oduševljena, a Evelina je dobila svoj prvi mobilni telefon.
Zbog stalnog naprezanja, Elenine hronične bolesti se redovno pogoršavaju, ali ona pokušava da podnese bol stiskajući zube. Jednom, pre nekoliko godina, čak je morala da se bori sa službama za zaštitu dece. Propustila je nekoliko seansi fizikalne terapije za svoje ćerke, što je dovelo do inspekcija u kući Jačmenevih. Elena je tada rekla da je bol u nogama sprečavao da duže vreme izlazi iz kuće i da je odavno odustala od rehabilitacije. Ona i njene ćerke su bile hospitalizovane nekoliko dana, gde su devojčice samo dobile infekcije, a zatim su imale problema sa oporavkom, bez poboljšanja motoričke funkcije.
Ovih dana, Elenu često pitaju da li žali što je nastavila trudnoću 2012. godine. Ona priznaje da često razmišlja o tome kakav je njen život mogao biti sada, ali ne bi ništa menjala, ne samo zbog Eveline, jer ona živi i uživa u životu na svoj način. Iako lekari daju još mračnije prognoze, ono što porodica sada ima i dalje se može smatrati pobedom.
