Kad su doktori razdvojili sijamske bliznakinje Rezahanov, bili su presrećni: Sudbina je za obe sestre bila kobna, a majka se gorko pokajala

Tokom ranih 2000-ih godina cela Rusija, ali i region bivšeg SSSR-a, pričala je o sijamskim bliznakinjama iz Kirgizije – Ziti i Giti Rezahanov. Njihova sudbina dirnula je milione ljudi, a njihova borba za život postala simbol nade, hrabrosti i sestrinske ljubavi.

„Ovo mi je bila treća trudnoća i znala sam da nosim blizance“, priseća se Zumrijat. „Ali lekari su mi govorili da se radi o jednoj bebi. Skoro sam umrla tokom porođaja. Kad sam se probudila, nisam čula plač. Mislila sam da su mrtve. Tada mi je doktorka otvorila pelenu i pokazala... nisam mogla da razumem šta vidim. Samo sam vrištala.“

Devojčice su bile spojene od grudi do karlice. Lokalna bolnica nije imala uslove za lečenje tako složenog slučaja, pa su bebe ubrzo prebačene u dečiji dom, dok se njihova majka vratila kući da se oporavi.

Godine razdvojenosti i majčina borba

Prvih osam godina svog života Zita i Gita provele su u dečijem domu, dok je majka neumorno tražila pomoć. Svakog dana se nadala da će dobiti pismo od neke klinike spremne da preuzme rizik i uradi operaciju razdvajanja.

„Ljudi me osuđuju i govore: ‘Čekala si da ih razdvoje pa tek onda da ih uzmeš kući.’ Ali niko ne zna kroz šta smo prošli. Svakog dana sam molila Boga da mi poštar donese pismo s odgovorom iz neke bolnice,“ objašnjava Zumrijat.

Uprkos siromaštvu i osudama, majka nikada nije odustala. Njena vera i upornost omogućile su da sestre dobiju priliku za novi život.

Život u dvoje – neraskidiva veza i svakodnevne borbe

Detinjstvo Zite i Gite bilo je ispunjeno ljubavlju, ali i brojnim ograničenjima. Sve su morale da rade zajedno – da spavaju, da jedu, da hodaju i da se dogovaraju oko svake sitnice.

„Ako jedna hoće da spava, a druga da gleda televizor, nastane rasprava,“ priseća se Gita. „Ležiš i čekaš da se sestra probudi. Sve zavisi od nje. Kada nismo mogle da se dogovorimo, rešavale smo to tučom. Ko pobedi, taj bira.“

Iako su se često svađale, njihova ljubav bila je iskrena i duboka. Obe su razumele da su jedno drugom sve što imaju.

Čudo u Moskvi – operacija razdvajanja

Kada su imale osam godina, lekari moskovske Filatovske bolnice odlučili su da pokušaju ono što se činilo nemogućim – da ih razdvoje. Operacija je trajala više od 12 sati i završila se uspešno. Po prvi put u životu, Zita i Gita su bile fizički razdvojene.

Rusija je slavila medicinsko čudo i hrabrost dve devojčice koje su preživele gotovo nemoguće. Njihova priča bila je na naslovnicama novina, a mnogi su ih nazivali „čudom iz Kirgizije“.

Tragičan nastavak – gubitak Zite

Iako su se nakon operacije obe oporavljale, Zita je imala ozbiljne zdravstvene komplikacije. Godinama se borila sa problemima s bubrezima, jetrom i srcem. Nažalost, 2015. godine, njeno telo nije izdržalo. Preminula je od višestrukog otkazivanja organa.

Vest o njenoj smrti potresla je mnoge koji su pratili njihovu priču od samog početka. Gita je ostala sama, ali sa odlučnošću da nastavi i za obe.

Gita danas – borba protiv raka i čuvanje sestrinih snova

Gita se danas bori sa teškom bolešću – rakom, ali ne gubi snagu. Kaže da pokušava da ostvari sestrine snove i da živi život dostojan obe.

„Zita je oduvek želela da postanemo lekarke i da pomažemo drugima,“ govori Gita. „Sad kad god pogledam nebo, imam osećaj da je tu. Ona me i dalje čuva.“

Zaveštanje hrabrosti

Priča o Ziti i Giti Rezahanov prevazilazi granice medicine. To je priča o sestrinskoj ljubavi, požrtvovanosti majke, ali i o borbi obične porodice protiv nemogućeg. Njihova životna priča podseća da i u najvećem bolu postoji snaga, a u gubitku – nada.

Zita i Gita ostaju simbol neuništivog duha, dokaz da istinska povezanost ne prestaje ni kada fizički prestane da postoji.

Težak put Zite i Gite Rezahanov

Priča o sijamskim bliznakinjama iz Kirgizije, Ziti i Giti Rezahanov, ne prestaje da dirne srca ljudi širom sveta. Njihov život bio je ispunjen mukom, bolom, ali i ogromnom snagom, ljubavlju i upornošću.
Iako su lekari uspeli da ih razdvoje i da im omoguće sopstvene živote, put do toga bio je dug, neizvestan i tragično težak.

Život u zajedničkom telu

Od rođenja, Zita i Gita su delile gotovo sve – telo, organe, pokrete i misli. Imale su po jednu nogu i bile spojene od grudi do karlice. Hodanje im je bilo skoro nemoguće, iako su, uz neverovatnu odlučnost, pokušavale da se osamostale.

Ponekad su se, uz pomoć štaka, trudile da naprave nekoliko koraka. Ali koordinacija nije bila moguća – dok bi jedna pokušala da pokrene nogu napred, druga bi nehotice zadržala pokret. Bile su zarobljene u telu koje je istovremeno pripadalo obema, ali ni jednoj potpuno.

„One su bile kao jedno biće u dva duha,“ govorila je njihova majka Zumrijat. „Kada bi se jedna nasmejala, i druga bi se smejala. Kada bi jedna zaplakala, suze bi potekle i drugoj.“

Godine 2001. Zita se ozbiljno razbolela. Lekari su dijagnostikovali teške infekcije i otkazivanje organa, te upozorili majku da se pripremi na najgore.

„Kada sam došla u bolnicu, videla sam Gitu kako hrani svoju sestru i tiho joj govori: ‘Ako ona umre, ja ću takođe umreti.’ Tad sam shvatila da moramo pokušati operaciju, makar i po cenu života,“ priseća se Zumrijat kroz suze.

U tom trenutku, Zumrijat je donela jednu od najtežih odluka u životu – da zatraži operaciju razdvajanja. Nije želela da jedna ćerka bude osuđena da umre zato što druga nije preživela.

„Jedan život ne sme da zavisi od drugog,“ rekla je odlučno.

„Nisam želela da se završi kao kod Daše i Maše.“

Zumrijat je mislila na poznate sijamske bliznakinje Krivošljapov iz Rusije, od kojih je Marija preminula od srčanog udara, a Darija samo 17 sati kasnije – od trovanja krvi, jer su imale zajednički krvotok.

„Udarala sam glavom o zid“ – majčina očajnička borba

Lekari su, međutim, bili nepopustljivi. Čak i moskovska Filatovska bolnica, poznata po čudima dečje hirurgije, u početku je odbijala da izvede operaciju, smatrajući da su rizici preveliki.

Ali Zumrijat nije odustajala.

„Rekla sam im da neću otići dok ih ne operišu,“ priseća se. „Objašnjavali su mi da će, i ako prežive, biti teški invalidi. A ja sam im odgovorila: ‘One su već invalidi. Samo želim da svaka ima svoj život.’“

Majka je spavala u bolničkom hodniku, molila lekare i molila Boga. Dane je provodila plačući, svaka odbijenica ju je lomila. Ali nije odustala – i upravo ta upornost donela je prekretnicu.

Konačno, 2003. godine, lekari su pristali. Operacija je bila izuzetno rizična i trajala je više od 12 sati. Tokom intervencije, tim hirurga morao je da razdvoji zajedničke organe i krvne sudove, a zatim rekonstruiše odvojene sisteme za obe devojčice.

Uprkos strahovanjima, obe su preživele. Međutim, posledice su bile teške: svaka je imala po jednu nogu, jedan bubreg i pola karličnog prstena. Mokraćni kanali i creva morali su da budu izvedeni kroz trbušni zid, a nerazvijena treća noga je hirurški uklonjena. Koža sa nje iskorišćena je da se zatvori rana na stomaku.

„Osetila sam Zitu, iako nismo bile zajedno“ – Gitin doživljaj razdvajanja

Nakon operacije, Gita se probudila dezorijentisana i zbunjena. Nije odmah shvatila da je razdvojena od svoje sestre.

„Posle operacije, ruke su mi bile vezane, ali sam se otkrila i tražila Zitu. Nije bila pored mene. Briznula sam u plač,“ priseća se Gita. „Ležala je na drugom krevetu, ali nisam mogla da je prepoznam. Bila je otečena, a ni ja nisam izgledala kao pre. Sećam se njenih prvih reči: ‘Moći ću da hodam.’“

Te reči, izgovorene u bolu i slabosti, postale su simbol njihove zajedničke volje – da uprkos svemu prohodaju i započnu svoj novi život.

Majčin bol iza zatvorenih vrata

Iako je na prvi pogled delovala srećno zbog uspešne operacije, Zumrijat nije mogla da sakrije bol. Kada bi se udaljila od bolesničkih soba, puštala bi suze i izbacivala očaj.

„U hodniku sam plakala i udarala glavom o zid,“ priznala je. „Nisam mogla da gledam svoje ćerke kako pate, kako su unakažene. A istovremeno sam morala da im se smejem, da ih ohrabrim da žive.“

Njena hrabrost bila je tihi temelj koji je nosio obe devojke kroz mesecima dugu rehabilitaciju.

Prvi koraci sa protezama

Nakon oporavka, Zita i Gita su započele dugu i bolnu rehabilitaciju. Naučile su da koriste specijalne proteze koje nisu bile pričvršćene za patrljak, već su zahvatale grudni koš, kako bi im omogućile ravnotežu.

Koraci su bili nesigurni i teški, ali za njih – svaki je bio čudo. Svaki dan značio je novu pobedu nad bolom, nad sudbinom, nad sopstvenim strahovima.

„Kada smo prvi put same stale, bile smo presrećne,“ govorila je Gita. „Nismo morale više da čekamo jedna drugu. Svaka je imala svoj put.“

Povratak kući – novi život, stari bol

Nakon meseci provedenih u Moskvi, sestre su se vratile kući u Kirgiziju. Dočekale su ih suze, radoznali pogledi i tihi šapati suseda. Iako su bile razdvojene, njihova bliskost bila je jača nego ikad.

Zita i Gita su zajedno nastavile da sanjaju o životu koji im je toliko puta izmakao. Jedna od njih je, uprkos svemu, nastavila da se smeje, a druga da veruje.

Njihova priča ostala je trajno svedočanstvo o tome koliko ljubav, odlučnost i majčina vera mogu da pomere granice medicine – i granice samog života.

Zaveštanje hrabrosti

Zita i Gita Rezahanov nisu bile samo medicinski slučaj. One su postale simbol – dokaz da čak i u najtežim okolnostima postoji nada, da ljudska volja može nadjačati i fizičku granicu života.

Njihov put, ispunjen bolom, žrtvom i ljubavlju, pokazuje da i u najkrhkijem telu može živeti nepokolebljiv duh.

Novi početak posle borbe: život i nasleđe sestara Zite i Gite Rezahanov

Nakon teške operacije razdvajanja i dugog perioda rehabilitacije, Zita i Gita Rezahanov pokušavale su da pronađu svoje mesto u svetu. Njihova priča, koja je počela u bolu i čudu medicine, nastavila se u tišini malog kirgiskog sela Džani-Džer, gde su sestre sanjale o jednostavnom, ali smislenom životu.

Život posle škole – praznina i tuga

Nakon završetka škole, Zita i Gita suočile su se sa stvarnošću koja je bila surova i ograničavajuća. Zbog fizičkih problema i invaliditeta, nisu mogle da pronađu posao niti da se uključe u društveni život kao njihovi vršnjaci.

„Završile su školu, ali nisu imale šta da rade. Zbog toga su bile tužne,“ priseća se njihova majka Zumrijat.

Devojke su bile željne da se zabave, da osete slobodu i samostalnost — ono o čemu su sanjale dok su bile spojene. Ipak, njihova svakodnevica ostala je zatvorena između četiri zida, a osećaj bespomoćnosti postajao je sve dublji.

Knjiga koja je promenila sve

U želji da ih oraspoloži i da im vrati veru u život, Zumrijat im je jednog dana donela knjigu „Nemoj biti tužan“, u kojoj je pronašla rečenicu koja joj je posebno ostala u sećanju:

„Ako tražiš duševni mir, nauči da razumeš Kuran.“

Te reči su dotakle i Zitu i Gitu. Osećale su da im duši treba mir, smisao i uteha. Odluka je pala — želele su da uče Kuran i da se posvete veri.

U početku ih nisu primili u medresu, jer su smatrali da njihovo zdravstveno stanje ne bi moglo da izdrži naporne studije. Međutim, Zumrijat nije odustajala. Otišla je kod uprave škole i objasnila im da će devojke „umreti ako ništa ne budu radile“.

Njena upornost ponovo je pobedila – primljene su.

Zitina bolest i tragičan kraj

Nažalost, Zita nije dugo izdržala. Tokom boravka u medresi došlo je do prolapsa stome, a uprkos operacijama, stanje joj se naglo pogoršavalo. Njeno telo, koje je i ranije bilo oslabljeno, više nije imalo snage da se bori.

Godine 2015., Zita je preminula od disfunkcije više organa.

Vest o njenoj smrti duboko je potresla porodicu, ali i mnoge ljude širom Kirgizije i Rusije, koji su godinama pratili njihovu priču.

„Još uvek ne mogu da se pomirim sa tim da je više nema,“ priznaje Gita. „Ponekad pogledam u ogledalo i vidim nju u svom odrazu. Kao da je negde daleko, u Moskvi. Mama, Zita i ja smo bile trojke, a sada smo dvojke.“

Njene reči odzvanjaju tugom i setom, ali i ljubavlju koja ne prestaje ni posle smrti.

Zajednički snovi koji nisu umrli

Iako je izgubila sestru, Gita je odlučila da nastavi njihov zajednički put. Upisala je Islamski koledž u Ošu, gde je želela da postane hafiza – osoba koja zna Kuran napamet.

„Otišla sam da ostvarim naš zajednički san,“ rekla je Gita.

Godinama kasnije, njen trud se isplatio – Gita je postala hafiza i danas predaje arapski jezik u lokalnoj zajednici. Njena posvećenost veri i znanju postala je simbol istrajnosti i duhovne snage.

Majčin san u Zitin čast

Zumrijat Rezahanova, koja je decenijama nosila teret borbe za svoje ćerke, nakon Zitinine smrti teško je podnela gubitak.

„Posle smrti moje ćerke završila sam na kardiologiji. Srce mi je otkazivalo. Pomislila sam da više nemam snage da nastavim. Ali onda sam se zapitala – da li sada treba da odustanem, posle svega? I odlučila sam da nastavim da se borim,“ kaže Zumrijat.

U Zitin čast, otvorila je centar za decu sa smetnjama u razvoju u rodnom selu Džani-Džer. Nazvala ga je „Centar Zita i Gita“.

„Imamo 25 đaka – decu sa Daunovim sindromom, cerebralnom paralizom i mentalnom retardacijom. Učimo ih da pišu, čitaju, crtaju, pevaju, a pomaže nam i psiholog. Deca sa invaliditetom zaslužuju društveni život,“ objašnjava ponosno.

Centar postoji već pet godina i postao je simbol humanosti i nade u regionu.

Gitina nova borba – bolest koja ne prestaje

Sudbina, međutim, nije poštedela ni Gitu. Godine 2019. dijagnostikovan joj je rak – adenokarcinom drugog stepena.

„Gita je tada već radila. Nije htela da ide kod lekara. Čak su je i rođaci odvraćali, ali ispostavilo se da ima tumor,“ priča majka Zumrijat.

Uprkos bolesti, Gita je nastavila da radi i da se bori, oslanjajući se na veru i snagu koju je nasledila od sestre. Nakon više ciklusa lečenja, trenutno se nalazi u remisiji.

„Svaka tri meseca letimo za Moskvu. Kad se stent zapuši, kad bubreg počne loše da radi, kad temperatura pređe 39 stepeni i bolovi postanu nepodnošljivi, moram na intervenciju. Ako ne pijem antibiotike, odmah nastane upala,“ objašnjava Gita.

Iako ima rusko državljanstvo i mogla bi da se preseli u Moskvu, Gita ne planira da napusti svoje selo.

„Ovde imam porodicu, imam svoje korene. Osećam da me Zita čuva. Ne mogu da odem odavde,“ kaže tiho.

Danas Gita živi skromno, ali ispunjeno – posvećena veri, radu sa decom i očuvanju sećanja na svoju sestru.

Priča o Ziti i Giti nije samo medicinsko čudo ni tragična hronika bolesti. To je priča o veri, istrajnosti i ljubavi koja prevazilazi fizičke granice života i smrti.

Njihova majka, Zumrijat, simbol je snage i majčinske ljubavi koja nikada ne odustaje. Gita je dokaz da ni bolest ni bol ne mogu slomiti duh koji veruje i voli.

Zita, iako više nije tu, živi u svakom detetu koje danas uči u centru koji nosi njeno ime.
A Gita – živi za obe.