7 stvari koje roditelj ne treba da oprosti svojoj odrasloj deci: Granica mora da postoji

Navikli smo da roditeljsku ljubav smatramo beskrajnim strpljenjem. "On je moje dete, kako bih mogao da se uvredim?“ — mnogi to ponavljaju odraslima koji su odavno sami doneli odluke i odgovorni su za svoj život.

Važno je prihvatiti neprijatnu, ali iskrenu misao: da, možete bezuslovno voleti svoju decu, ali ne možete tolerisati sve što rade. Granice su neophodne i u roditeljstvu, posebno kada su vam deca odrasla.

1. Okrutnost i uvrede nisu „izgubio je živce“, već crvena linija.

Ponekad odraslo dete sebi dozvoljava da razgovara sa majkom ili ocem na način na koji ne bi sebi dozvolilo da razgovara sa strancem.

Oštre reči, ponižavajući izrazi, vikanje, pretnje, sarkazam, devalvacija - sve se to često opravdava frazom „izgubio je živce, umoran je, nervozan je“.

Ali odrasli su odgovorni za svoje emocije. Mogu biti iritirani, umorni, ljuti, ali to im ne daje pravo da od roditelja naprave vreću za udaranje.

Ako se uvrede ponavljaju, a nakon izliva besa nema kajanja niti pokušaja da se stvari poprave, vredi priznati očigledno: ovo nije slučajnost, već obrazac komunikacije. I ne može se jednostavno izbrisati frazom: „Ja sam majka, trebalo bi da razumem.“

Poštovanje nije dodatak ljubavi, već njen temelj. Tamo gde vam je dozvoljeno da redovno trpite poniženje, ljubav je, u najmanju ruku, ozbiljno iskrivljena.

2. Kada laganje postane navika

Sakrivanje nečega od roditelja ili ulepšavanje je prilično privatna stvar i ne uvek tragedija. Ali kada laganje postane način života, poverenje počinje da se gubi.

Stalni sitni propusti, „zaboravljeni“ dugovi, priče koje se ne slažemo, objašnjenja koja svaki put zvuče drugačije — sve je to iscrpljujuće. Roditelj počinje da hvata dete u nedoslednostima, proveravajući i sumnjajući u svaku reč.
Ako beskonačno opraštate laži, ljudi se naviknu na ideju da možete reći bilo šta, i da će to i dalje funkcionisati. Štaviše, laganje često postaje sredstvo manipulacije.

Važno je biti jasan: poverenje nije beskonačno. Ne nestaje jednom greškom, već se uništava sistematskim nepoštovanjem. I vaš posao nije da se pretvarate da se ništa ne dešava samo zato što „ja sam majka“.

3. Krađa i finansijska prevara nisu „greška“, već ozbiljan signal

Postoji period u adolescenciji kada dete može uzeti novac bez pitanja, ukrasti 500 dinara iz majčinog novčanika ili uzeti nešto „očigledno“ iz kuće. To je neprijatno, ali kroz razgovor i posledice, stvari se često mogu izgladiti.

Sasvim je druga priča kada odrasla osoba, koja već razume vrednost novca i odgovornosti, uzima kredite na ime svojih roditelja, uzima mikrokredite bez njihovog znanja, prodaje porodične stvari ili tajno koristi očeve ili majčine kartice.

Pravdanje takvih koraka rečima „on je zbunjen“ ili „to su moja deca“ je zatvaranje očiju pred ozbiljnim kršenjem granica. U nekom trenutku, roditelji se nađu ne samo povređeni, već i finansijski uništeni.

Novac nije samo novčanice. Radi se o poštovanju tuđeg rada, granica i bezbednosti. A ako odraslo dete redovno prelazi ove granice, važno je ne samo reći „Opraštam“ već i uključiti posledice: odbijanje pomoći, pravnu zaštitu, jasna pravila.

4. „Mislim na tebe kada mi je loše“: zanemarivanje i povremena pojavljivanja

Ima dece koja se ne javljaju mesecima, ne raspituju se za zdravlje roditelja, ne posećuju ih i ne pitaju kako su. Ali čim se nešto desi — otkaz, razvod, novčani problemi — ona se iznenada pojave.

Formalno, ne izgleda da izbegavaju komunikaciju, ali u stvari, roditelji postoje za njih kao „služba spasavanja“: da daju novac, sklonište, podršku, slušaju, rešavaju probleme.

Ovakvo ponašanje se često godinama opravdava i objašnjava: „On je zauzet“, „Ona ima decu“, „On ima posao“, „Ona ima teško vreme, nema vremena za mene“. Kao rezultat toga, majka ili otac žive u iščekivanju, nadajući se da će ovog puta dete ostati „samo tako“, a ne samo iz potrebe, a onda se ponovo nađu zaboravljeni.

Važno je biti iskren: emocionalna eksploatacija je takođe oblik nepoštovanja. Imate pravo da kažete: „Boli me kada misliš na mene samo kada se osećaš loše“, a ne da se pretvarate da ste zadovoljni što ste rezerva.

5. Beskrajno finansijsko kapanje

Pomaganje deci je prirodna želja. Plaćanje njihovog obrazovanja, pomoć oko kapare za stan ili pružanje sigurnosti u teškim vremenima su uobičajene prakse među voljenima.

Ali problem počinje kada pomoć postane način života, a ne privremena podrška.

Odrasla osoba principijelno ne traži posao, stalno „počinje od nule“, uzima novac za jednu stvar, troši ga na drugu, ne vraća ga, vređa se na svako odbijanje i optužuje roditelje za „okrutnost“ čim kažu „ne“.

Finansijska zavisnost se često maskira kao „vi ste roditelji, trebalo bi da im pomažete do kraja“. A mnogi ljudi zapravo nastavljaju da pomažu jer se osećaju krivim: „Ako ne pomognem, biće izgubljen“.

Važno je zapamtiti: ponekad je „prepuštanje“ štetnije od odbijanja. Osoba ne odrasta, ne uči da gradi svoj život i sve više se učvršćuje u ulogu nekoga koga „dužuje“.

Prava briga ovde nije uvek da nekoga izvučete iz igre, već da pokažete granicu: „Pomagao sam i nastaviću da pomažem u zaista ozbiljnim situacijama, ali nećete živeti na moj račun.“

6. Emocionalna manipulacija i ucena

Fraze poput „ako mi ne pomogneš, možeš zaboraviti da imaš sina“, „loša si majka ako ne radiš ono što ja želim“, „pogledaj druge roditelje, oni sve daju svojoj deci“ nisu čiste emocije, već psihološki pritisak.

Gaslajting je posebno opasan kada odraslo dete natera roditelje da sumnjaju u sopstveni zdrav razum. Na primer, kažu da su „sve izmislili“, „ništa slično se nije dogodilo“ ili „imate loše pamćenje“, iako je situacija bila sasvim stvarna i bolna.

Ovakvo ponašanje je razarajuće za psihu, izaziva krivicu, stid i osećaj sopstvene „lošesti“. Roditelj se vrti u krug: izmišlja izgovore, objašnjava, pokušava da dokaže svoj slučaj, umesto da vidi glavnu poentu - manipulaciju.

Ovde je važno ne samo reći: „Boli me kada to kažeš“, već i, ako je potrebno, napraviti pauzu od komunikacije, uključiti psihologa i ne dozvoliti sebi da budeš „slomljen“.

7. Oproštaj nije obaveza da se sve izdrži

Mnogi odrasli veruju da „dobra majka“ ili „pravi otac“ treba uvek da oprosti u svemu. U suprotnom, smatraju vas lošim roditeljem. Zbog toga ljudi godinama tolerišu destruktivno ponašanje, govoreći sebi: „U redu je, to je samo dete.“

Važno je razlikovati dve stvari. Oproštaj je unutrašnja odluka da ne živimo u stalnom ogorčenju, da se ne iscrpljujemo besom i osvetoljubivim mislima. Ali to ne znači da ste obavezni da nastavite vezu pod istim uslovima i prihvatite bilo kakvu vrstu tretmana.

Možete oprostiti, ali ograničiti komunikaciju. Možete oprostiti, ali više ne davati novac. Možete oprostiti, ali ne pustiti osobu u svoj dom sve dok se ponaša destruktivno.

Popuštanje je kada sve razumete, ali nastavljate da živite kao i pre: tražite izgovore, zatvarate oči i pripisujete ponašanje svoje dece njihovim teškim ličnostima ili teškom detinjstvu. Ova vrsta „oproštaja“ ne leči, već samo pojačava detetovo uverenje: „Sve ide sa mnom.“