Nekada, posle sedamdesete, kada kuća zamiriše na domaći boršč i kisele krastavce iz bašte, a unuci udaraju kašikom o sto, u srcu se javi osećaj koji je teško priznati čak i sebi — strah od sopstvenog deteta.
Strah od oštre reči, još jednog prekora, hladnog pogleda. I tada oči zasuze, ne od starosti, nego od bola — jer najviše boli kada onaj kome ste dali sve postane izvor poniženja.
Čuveni psiholog Karl Rodžers jednom je rekao:
"Paradoks je u tome da se čovek menja tek kada prihvati sebe onakvim kakav jeste."
Isto važi i za roditelje: tek kada prihvate istinu, ma koliko bila gorka, nešto zaista može da se promeni.
Zašto odrasla deca ponekad povređuju roditelje — i kako se iz tog kruga može izaći.
1. Navika da se daje bez granica
U mnogim porodicama, uloge se nikada ne promene: roditelji su oni koji daju, a deca su oni koji uzimaju. I tako, decenijama.
Sada odrasli sin, sa bradom i kreditima, i dalje očekuje da mu majka rešava sve probleme. A ona, iz navike i ljubavi, nastavlja da daje — iako više nema snage.
Kada se uloge ne menjaju, roditelji postaju nevidljivi, pretvaraju se u pozadinu — "nameštaj" koji samo treba da bude tu.
Ali čovek nije stolica. Ima dušu, umor, nadu da će neko reći lepu reč.
Zato nije slabost reći "dosta". Naprotiv, to je prvi korak ka poštovanju. Ponekad "ne" znači mnogo više od "dobro, kako ti kažeš".
2. Godine nagomilanih zamerki
Neka deca nose sa sobom torbu punu starih rana — neostvarenih želja, nepravdi iz detinjstva, promašenih brakova.
Roditelji postaju njihova meta, jer je lakše prebaciti krivicu nego oprostiti.
Ali prošlost ne sme da postane batina.
Kako kaže Džon Pauel: "Pametan čovek nije onaj koji ne greši, već onaj koji zna da oprosti."
Oprost ne znači zaborav. Znači prestati da se kažnjava — i sebe i druge.
3. Manipulacija kroz krivicu
"Znaš koliko sam bila bolesna kad si bio mali..."
Tako počinje stari obrazac. Jedan pritisne, drugi popusti. I tako unedogled.
Kao što je Bernard Šo govorio: "Ko zna kako da izazove osećaj krivice — taj nikada neće ostati bez moći."
Zato, zapitajte se: da li je zaista neophodno uvek popuštati? Ljubav nije dužnost. I roditelj ima pravo da postavi granice.
4. Kada stres iz sveta postane bes kod kuće
Život danas ne štedi nikoga — stres, krediti, gužve, rokovi.
Ali mnogi svoje frustracije prazne tamo gde je „sigurno“ — na roditeljima. Majka postaje gromobran za tuđe nervoze.
Zato treba znati reći:
"Vidim da ti je teško. Ali nemojmo vikati."
Mirno, bez oštrine. Jer ćutanje nije vrlina ako znači trpljenje.
5. Gubitak topline u govoru
Neverovatno je koliko odrasla deca mogu biti hladna prema roditeljima. Mogu da vode firme, pregovaraju o milionima, ali ne mogu da kažu jedno jednostavno "hvala, mama".
Razlog? Strah da će izgledati slabo, ili navika iz detinjstva gde emocije nisu bile poželjne.
Ali roditelj ima pravo da traži poštovanje. I pravo da odbije grube reči.
6. Kada dete vidi slabost, a ne snagu
Starenje u deci budi podsvesni strah – podsećanje da ni ona neće zauvek biti jaka. I taj strah ponekad prerasta u grubost.
Ali stariji roditelj nije ogledalo njihovih strahova. On je čovek koji zaslužuje dostojanstvo, ne sažaljenje.
Ako poštovanja nema, bolje je napraviti distancu nego živeti u poniženju.
7. Strah od usamljenosti
Mnogi roditelji trpe uvrede jer se plaše da će ostati sami. Plaše se da će ih deca zaboraviti, da neće viđati unuke. Ali ljubav iz straha nije ljubav. Pravi odnos se gradi na poštovanju, ne na uceni.
Često se dešava nešto divno: kada roditelj počne da poštuje sebe, i dete to oseti — i promeni se.
8. Nasleđeni obrasci
Koliko puta ste čuli: "I mene su moji tako vaspitali!"
Da, nekada je bilo "normalno" vikati, prekoravati, ponižavati — u ime "vaspitanja".
Ali to nije tradicija koju treba čuvati.
Neko mora da je prekine.
Zašto to ne biste bili vi?
Kao što je rekao Viktor Igo: "Nema ništa jače od ideje čije je vreme došlo."
Došlo je vreme za porodice bez poniženja i vike.
9. Iskrivljeno shvatanje ljubavi
Za neke ljude, ljubav znači patnju. Tako su naučili. Ali ljubav bez poštovanja je samo zavisnost. Roditelj ima pravo da pokaže da prava ljubav znači toplinu, pažnju i lepu reč — a ne strah i bol.
Kako da se zaštitite?
Verujte u svoje pravo na poštovanje. Niko — ni sin, ni ćerka, ni unuk — nema pravo da vas ponižava.
Naučite da kažete "ne". Bez vike i objašnjavanja. Jedno mirno "ne" ima ogromnu snagu.
Potražite podršku.
U prijateljima, u knjigama, u razgovoru sa stručnjakom. Snaga ne dolazi iz trpljenja, već iz samopoštovanja.
Kao što je Konfučije rekao: "Poštuj sebe, i poštovaće te i drugi."
Te reči treba da budu uteha svima koji su umorni od ćutanja i poniženja — i podsetnik da dostojanstvo nikada ne stari.
