„Opet su ovde, Igore. Nisam ni stigla da očistim saunu od prošlog vikenda.“ Anin glas je drhtao dok je gledala kroz prozor naše male vikendice na Divčibarama. Napolju, pod sivilom jesenjeg neba, stajali su moji roditelji, sestra Jovana sa mužem i dvoje dece, i moj brat Nemanja sa devojkom. Svi sa kesama hrane, kao da dolaze na sopstvenu imovinu.
„Rekao sam ti, Ana, danas ću im reći. Ne mogu više. Ovo nije ono što smo sanjali.“
Nisam znao da li više mrzim sebe što sam godinama ćutao ili njih što su nas tretirali kao bankomat i besplatni hotel.Vikendica sa drvenom saunom bila je naš san, nešto što smo godinama gradili odricanjem. Ali za moju porodicu to je bio samo još jedan resurs koji treba iscediti.
Prvi put sam osetio gorčinu još prošle zime, kada su moji roditelji bez pitanja doveli svoje prijatelje na „našu“ vikendicu. Ana je tada plakala celu noć. „Nije mi problem da dođu tvoji, ali zar ne mogu bar da pitaju?“
Ali ja sam ćutao. Uvek sam ćutao. Odrastao sam u porodici gde se ljubav merila žrtvovanjem, a granice nisu postojale. Ako kažeš „ne“, nisi dobar sin.
Sada, dok su ulazili u dvorište kao u supermarket, znao sam da je kraj.
„Dobar dan, deco! Doneli smo roštilj! Jovana je ponela kolače! Nemanja će da popravi onu ogradu što ste rekli da škripi!“
„Nisam rekao da škripi“, promrmljao sam sebi u bradu.
Ana je stajala pored mene, ruke su joj drhtale. Pogledala me je očima punim bola i besa. „Igore, ili sad ili nikad.“
Udahnuo sam duboko i izašao napolje.
„Mama, tata… svi… Moram nešto da vam kažem.“
Svi su se okrenuli prema meni. Jovana je već raspakivala kolače na sto, Nemanja je vukao alat iz gepeka.
„Vikendica je naša. Naš trud, naš novac, naše vreme. Nije hotel. Nije javno dobro. Ne možete dolaziti kad hoćete, dovoditi koga hoćete i ponašati se kao da smo mi ovde samo da vam služimo.“
Tišina. Samo se čulo kako vetar nosi lišće niz brdo.
Prva je progovorila mama: „Igore, šta ti je? Pa mi smo porodica! Zar ti je teško da podeliš? Mi smo te odgajili!“
Jovana je odmah skočila: „Znači sad si bolji od nas? Šta ti fali što dođemo vikendom? I deca vole ovde!“
Nemanja je samo slegnuo ramenima: „Ako ti smetamo, reci lepo.“
Osetio sam kako mi krv udara u slepoočnice.
„Ne smetate mi vi kao ljudi. Smeta mi što ne poštujete nas! Što nikad ne pitate! Što mislite da sve što imamo pripada svima vama! Ana i ja radimo po ceo dan, štedeli smo godinama za ovo… A vi dolazite, ostavljate nered, trošite struju i vodu kao da padaju s neba!“
Ana je tada prvi put podigla glas: „I meni je dosta! Nisam vaša spremačica! Vikendica nije vaša igračka!“
Mama se rasplakala: „Znači isterujete nas? Sram vas bilo! Šta će selo reći?“
Jovana je zgrabila decu za ruke: „Nikad više neću kročiti ovde! Zapamti to!“
Nemanja je ćutke pokupio alat i otišao do auta.
Tata me pogledao kao stranca: „Nisi više moj sin.“
Gledao sam kako odlaze niz blatnjavi put. Srce mi je pucalo, ali prvi put sam mogao da dišem.
Te noći Ana i ja smo sedeli u sauni u tišini. Para nam je grejala lica, ali duša nam je bila hladna.
„Jesmo li pogrešili?“ pitala je tiho.
„Ne znam“, odgovorio sam iskreno. „Ali znam da više ne mogu živeti za druge.“
Dani su prolazili u tišini. Telefon nije zvonio. Na poslu su me kolege gledale sažaljivo – vest se brzo proširila. Selo nas je ogovaralo: „Oni što su isterali roditelje iz vikendice.“
Jedne večeri stigla je poruka od mame: „Nadam se da si srećan. Mi nismo.“
Ana me zagrlila: „Možda će jednog dana shvatiti.“
Ali nisam bio siguran.
Prošlo je nekoliko meseci. Vikendica nam je postala pravi dom – miran, tih, bez stresa. Počeli smo da zovemo prijatelje koji su nas poštovali. Prvi put sam osetio šta znači imati svoj prostor.
Ali praznina u grudima nije nestajala.
Jednog dana Nemanja mi je poslao poruku: „Možemo li popričati? Fališ mi.“
Seli smo na klupu ispred vikendice. Ćutali smo dugo.
„Znaš“, rekao je konačno, „možda si bio u pravu. Navikli smo da uzimamo zdravo za gotovo sve što imaš… Nisam ni razmišljao kako se vi osećate.“
Pogledao sam ga u oči: „Samo želim poštovanje. I malo mira.“
Klimnuo je glavom: „Razumem.“
Polako su se odnosi počeli popravljati – ali pod našim uslovima.
I danas se pitam: Da li porodica ima pravo na sve – ili svako mora naučiti gde su granice? Da li sam loš sin jer sam rekao „dosta“?
