„Moramo da živimo odvojeno neko vreme“, rekao je Marko, gledajući u pod kao da su parketi krivi za sve što nam se dešava. U tom trenutku, dok su mi ruke drhtale iznad šolje sa hladnom kafom, nisam mogla da izustim ni reč. U mojoj glavi odzvanjalo je samo jedno pitanje: „Zašto?“
Svi su mi zavideli. Moje drugarice iz gimnazije, koleginice sa posla, čak i rodbina iz unutrašnjosti. Marko je bio ono što bi svaka majka poželela za svoju ćerku: visok, crnokos, plavih očiju, uvek nasmejan. Radio je u jednoj IT firmi na Novom Beogradu, imao stalnu platu i nikada nije kasnio s računima. Naša svadba bila je kao iz bajke — sala na Avali, tamburaši, beli baloni i torta na tri sprata. Svi su govorili: „Blago tebi, Milice, ti si stvarno našla pravog.“
Ali niko nije znao šta se dešava kad se vrata stana zatvore. Niko nije video kako Marko satima ćuti pred kompjuterom, kako se sve ređe smeje mojim šalama, kako izbegava razgovore o budućnosti. Ja sam pokušavala da ignorišem te sitnice. Govorila sam sebi: „To je faza, proći će.“
Jednog petka, dok sam spremala večeru, Marko je došao ranije s posla. Seo je za sto i gledao me kao stranca. „Milice, moramo da razgovaramo.“
„Šta je bilo?“
„Ne znam više gde idem. Ne znam ni ko sam. Osećam se kao da živim tuđi život.“
„Kako to misliš? Pa sve imamo…“
„Imamo sve što treba, ali ja nemam sebe.“
Tada mi je rekao ono što me slomilo: „Moramo da živimo odvojeno neko vreme.“
Nisam plakala pred njim. Samo sam klimnula glavom i otišla u kupatilo. Tamo sam pustila vodu i zagrizla peškir da ne vrištim. U glavi mi je odzvanjalo: „Šta će reći mama? Šta će reći svi oni koji su mi zavideli?“
Narednih dana Marko je spakovao nekoliko stvari i otišao kod drugara u Zemun. Ja sam ostala sama u našem stanu na Voždovcu. Zidovi su postali hladni, krevet prevelik, a tišina nepodnošljiva.
Prvih nedelja nisam izlazila iz kuće. Gasila sam telefon kad bi me zvala mama ili drugarice. Nisam imala snage da objašnjavam. Sramota me je bila — kako to da baš meni, koja sam imala „savršen brak“, sada muž odlazi?
Jedne večeri, dok sam gledala stare slike sa svadbe, stigla mi je poruka od drugarice Jelene: „Milice, gde si nestala? Hoćeš li na kafu?“
Odbila sam je nekoliko puta, ali ona nije odustajala. Na kraju sam pristala.
Sedele smo u kafiću na Vračaru. Jelena me gledala pravo u oči.
„Šta se desilo?“
„Ne znam… Samo je rekao da mora da ode. Da ne zna ko je.“
„A ti? Znaš li ti ko si?“
To pitanje me je pogodilo jače nego sve što mi je Marko rekao.
Počela sam da razmišljam o sebi — o tome kako sam godinama pokušavala da budem savršena žena, savršena snajka, savršena prijateljica. Sve za druge, ništa za sebe.
Jednog jutra probudila sam se i odlučila da uradim nešto samo za sebe. Otišla sam na jogu u park kod Hrama Svetog Save. Prvi put posle dugo vremena osetila sam mir.
Počela sam češće da izlazim s drugaricama, upisala kurs slikanja i prijavila se za volontiranje u azilu za pse. Svaki dan bio je borba protiv osećaja krivice i srama, ali polako sam počela da dišem.
Marko se javljao povremeno porukama:
„Kako si?“
„Nedostaješ mi.“
Ali više nije bilo onog bola u stomaku kad pročitam njegove reči. Počela sam da shvatam da možda nije samo on izgubio sebe — možda smo oboje zaboravili ko smo dok smo pokušavali da budemo ono što drugi očekuju.
Jednog dana Marko je došao do stana po još neke stvari. Seo je na ivicu kreveta i ćutao.
„Milice… Jesi li ljuta na mene?“
„Nisam ljuta. Samo mi je žao što nismo ranije pričali o svemu.“
Gledali smo se dugo u tišini.
„Možda nam treba još vremena“, rekao je tiho.
Klimnula sam glavom. Prvi put nisam osetila paniku.
Danas, nekoliko meseci kasnije, još uvek živim sama. Marko i ja se povremeno čujemo, ali više ne gradim svoj identitet na tome šta drugi misle o meni ili o nama.
Ponekad se pitam: Da li je sreća ono što drugi vide ili ono što sami osećamo? Da li je bolje biti „savršen“ za svet ili iskren prema sebi?
