Frenk Gibson imao je veoma plaćen posao i predivnu porodicu, a onda je spletom neverovatnih okolnosti sve izgubio dotaknuvši dno. Prijavljivao se na preko 100 konkurska za posao, da bi doživeo i ponižavanje na birou sa zapošljavanje. Sve je počelo od predloga njegovog rukovodio da se nađu na kratkom sastanku kako bi porazgovarali. Ton mu je delovao cinično, kako je opisao "veštačno prijateljski".
Prenosima vam njegovu ispovest u celosti:
"Hteo je da se nađemo na 15 minuta na kraju radnog dana, neposredno pre nego što sam trebao da odem na odmor. Uznemiren, zabeležio sam to u kalendaru.
Zašto je morao da me vidi licem u lice? Tog dana sam radio od kuće – zašto je bilo toliko neophodno da odem u kancelariju na sastanak, baš kada sam se vratio sa nedeljnog odmora sa decom? Obično smo se dopisivali digitalno, čudno mi je bilo što mi nije odmah napisao o čemu se radi.
Signali da nešto nije u radu
Srce mi je počelo ubrzano da kuca: znak anksioznosti. Sklon sam katastrofama. Svi sitni nagoveštaji da nešto nije u redu počeli su da se akumuliraju. Zar nije bio čudno distanciran u poslednjih nekoliko nedelja? Da li je opadalo interesovanje za „uzbudljivi novi projekat“ za koji sam bio tražen manje od šest meseci ranije?
Pokušao sam da smirim svoje užurbane misli i da zaboravim njihov neizbežni zaključak.
Ali moji instinkti su bili u pravu. Razgovor je bio kratak. Bilo je površnih žaljenja i ponude podrške od strane službe za mentalno zdravlje kompanije, a onda, nekoliko minuta nakon što sam napustio sobu, moj laptop je prestao da radi.
Svaki pristup informacijama kompanije, projektima, politikama i procedurama je bio završen.
Više nisam imao svoju poziciju u tehnološkoj industriji sa platom od 100.000 funti godišnje. Sa 48 godina bio sam bez posla. Višak. Jedna od 22.000 žrtava otpuštanja u tehnološkoj industriji samo u Velikoj Britaniji ove godine.
Morao da traži socijalnu pomoć
I po prvi put u životu nisam imao drugog izbora nego da se prijavim za ono što sam odrastao nazivao „socijalna pomoć“, a sada je poznato kao Univerzalni kredit.
Svakog dana u nedelji, stručnjaci u četrdesetim i pedesetim godinama koji su stekli decenije stručnosti u svojim oblastima nalaze se kao novi nezaposleni.
Profesionalan, vešt, skoro 50 godina – a ipak jednom nedeljno sam u birou za zapošljavanje gde jedina slobodna radna mesta koja se nude izgleda ne plaćaju više od minimalne plate.
Veliko pražnjenje tržišta rada srednje klase je uveliko u toku – i ovog leta sam postao deo toga. U početku sam osetio mešavinu panike i praznine, taj bolesni nalet adrenalina koji sam doživeo samo jednom ranije, kada se moj brak završio pre deset godina. Bilo je suza.
Onda sam se osetio usamljenički; oštar osećaj gubitka, koji se kasnije pretvorio u nevericu i sumnju. To je zauzvrat ustupilo mesto besu i očiglednoj želji da se obrušim na svoju sada bivšu kompaniju.
Namamili su me sa mog prethodnog, podjednako unosnog posla obećanjem da ću imati pravi uticaj na novom projektu.
Odjednom je došlo do promene plana, i kompanija je želela da me se reši pre nego što sam stekao bilo kakva radna prava. Sve je delovalo izuzetno nepravedno, kao da mi je namešteno.
I usred ovog kajanja, nekako sam morao da nađem drugi posao. Govorio sam sebi da moram da budem pozitivan, fokusiran, odlučan. Pa ipak, kako su nedelje prolazile, sve teže mi je bilo da obuzdam svoju anksioznost, da zaustavim strah koji je ključao.
Znao sam da neću bez problema napredovati na novoj poziciji, ali nisam imao pojma koliko će neverovatno teško biti uopšte je pronaći.
Danas, više od tri meseca nakon što sam izgubio posao krajem juna, prijavio sam se na 100 mesta bez uspeha – i verujte mi, to je dugotrajan i iscrpljujući proces, a Biro za zapošljavanje mi nije bio od nimalo koristi.
U svom starom životu bio sam efikasan menadžer ljudi, pomažući softverskim inženjerima da naprave najnovije aplikacije za ajfone. Odjednom sam izgubio svoje uporište, svoj profesionalni identitet i – ono što je brzo postalo najhitniji problem od svih – svoju velikodušnu platu.
Otac 4 dece
Sporazumno razveden sa četvoro dece – uzrasta 24, 23, 19 i 13 godina – sam samac poslednjih deset godina. Kako su odrastali, delio sam starateljstvo nad svom decom podjednako sa bivšom ženom, iako sada samo najmlađe živi sa mnom naizmenično.
Kada sam izgubio posao, upravo sam dao gomilu novca svom devetnaestogodišnjaku za prvu godinu na univerzitetu, što me je učinilo još finansijski ranjivijom. Razmišljao sam da li da otkažem naš odmor u Hrvatskoj, a onda sam zaključio da je sve već plaćeno. Osim toga, nisam želeo da razočaram svoju decu.
Ali sada sam seo da uradim neke veoma zastrašujuće proračune. Imao sam izdatke od 5.000 funti mesečno, uključujući dugove po kreditnim karticama, otplate za auto i hipoteku od tačno 2.208 funti. Nije trebalo dugo da shvatim da ću brzo potrošiti svoju relativno malu ušteđevinu od 17.000 funti.
Bila je to otrežnjujuća pomisao: bio sam samo nekoliko meseci udaljen od siromaštva. I bio sam oprezniji od većine: šokiran sam kada sam otkrio da 38,6% ljudi između 45 i 54 godine ima manje od 1.000 funti ušteđevine za crne dane.
Takođe sam znao da moram da pronađem posao koji plaća više od 80.000 funti godišnje pre oporezivanja samo da bih pokrio svoje fiksne troškove života.
Manje brinem za sebe nego za svoju porodicu. Najviše me brine moj trinaestogodišnjak: može da peške ide do škole od moje kuće i smiren je. Ne želim da ga poremetim selidbom u jeftiniju kuću u udaljenijem predgrađu, koje bi bilo manje dostupno školi, odvojilo bi ga od prijatelja i udaljilo od majke.
Možda mislite da sve ovo zvuči pomalo blizu samosažaljenja, da je 100.000 funti apsurdno visoka plata i da velika većina živi sa daleko manje. Ali verujte mi, nisam bio rasipnik.
Kada smo se moja žena i ja razveli, prodali smo porodičnu kuću i, pošto sam zarađivao znatno više od nje – ona radi u administraciji za lokalnu samoupravu – iskoristili smo zalog kako bi mogla da kupi manju kuću bez hipoteke.
Iznajmljivao sam stan nekoliko godina da bih uštedeo depozit za svoju sadašnju kuću sa tri spavaće sobe u predgrađu velikog grada, koju sam kupio – čak i tada je to bilo prilično skupo – sa hipotekom od 90%. Moji ukupni dugovi su nešto više od 500.000 funti.
U to vreme kada sam zarađivao šestocifrenu platu, imao sam prilično neobičan stav prema budžetiranju. Nekada sam nesrazmerno mnogo vremena provodio tražeći najbolju cenu za pristojnu bocu vina, ali nisam se ni pomišljao da potrošim 500 funti na jaknu iz hira.
Sada prodajem sve što vredno posedujem na Vintedu, a alkohol je nepotrebna ekstravagancija.
Došao do ivice
Danas sam potrošio svu svoju ušteđevinu i, iskreno, na ivici sam bede. Postojim u stanju stalne panike niskog nivoa. I dalje kupujem namirnice – ali u Lidlu ili Aldiju umesto u Vejtrouzu – kada mi sin boravi.
Ali nedeljama kada sam sam, preživljavam od ostataka hrane ili povrća po pola cene – pečuraka, brokolija, celera – koje kupujem na veliko na kraju dana, pravim supu i jedem sa najjeftinijim hlebom.
Zahvalan sam na malim milosrđima, na razumevanju moje bivše žene. Zahvalan sam na blagoj jeseni jer nisam morao da uključim grejanje, ali se plašim početka zime i još jednog povećanja cene goriva.
Ne znam šta sam očekivao kada sam otišao u lokalni Jobcentre Plus da se prijavim. Ali bilo je potpuno obeshrabrujuće. Moj prvi odlazak tamo trajao je tačno 13 minuta i 46 sekundi, a to je uključivalo 10 minuta čekanja na moj dodeljeni termin. Naknadne posete su postajale sve kraće.
Kada stignem, stojim u vijugavom redu gde me dočekivač pita za ime, proverava ga u odnosu na svoj spisak na tabli, a zatim me predaje obezbeđenju.
Zamišljam da je to kao poseta nekome u zatvoru: utilitarni nameštaj, redovi stolica sa obe strane stolova; oštro osvetljenje. Osećam se postiđeno, prekaljeno; pomalo zbunjeno dok se vučem iza ljudi koji traže posao i znaju sve. Stefani, moja mentorka u Centru za zapošljavanje, ima oko dvadesetak godina. Ima preterano duge, šiljate nokte koji joj otežavaju kucanje, ogromne veštačke trepavice i pramenove preko inače tamne kose.
Ona priča jednoslogovima – baš kao sin koga sam upravo poslao na univerzitet – i deluje nezainteresovano za svoj posao.
Ipak, Stefani me je do sada podržavala u mojoj prijavi za univerzalni kredit – ona će takođe biti ta koja će proceniti da li i dalje ispunjavam uslove za njega. Čekam 400,14 funti mesečno i, kada ih dobijem, moći ću da se prijavim za olakšice za porez na imovinu i mnoge druge pogodnosti.
Bez da me je pogledala nijednom, Stefani mi je pri toj prvoj poseti rekla da ću morati da provedem ekvivalent sati posla sa punim radnim vremenom aktivno tražeći posao.
Takođe moram da vodim dnevnik svih poslova za koje se prijavljujem.
Pitala me je da li mogu da prihvatim posao sa minimalnom platom – možda kao negovateljica – a ja sam joj rekao da cela godišnja plata negovateljice ne bi bila dovoljna ni za moju hipoteku. „To je mnogo“, primetila je kada sam joj rekao koliki su mi mesečni izdaci.
Druge nedelje, moja poseta Stefani u Centru za zapošljavanje trajala je tri minuta i deset sekundi.
Potvrdio sam da sam se prijavio za 11 poslova. Predložila je da pretražimo na Guglu da vidimo da li možemo pronaći druge mogućnosti, ali je delovala užasnuto što su navedene samo mlađe pozicije.
„Kako pronalazite poslove na višim pozicijama?“, upitala je. Upoznao sam je sa LinkedIn-om. Nešto mi govori da nisam uobičajena klijentela.
Kasnije iste nedelje dobio sam hitnu poruku od Ministarstva rada i penzija: dom za negu regrutuje novo osoblje. Nije potrebno iskustvo. Obuka je obezbeđena – 12,89 funti po satu. Uzdah.
Danas nastavljam da se prijavljujem za najnoviju tranšu preterano traženih tehnoloških poslova. Imate sreće ako vam se biografija uopšte vidi i nadao sam se – naravno, uzalud – da će me centar za zapošljavanje uputiti na nekoga ko bi mi mogao dati savete kako da je osvežim.
Beskonačni krugovi na razgovorima za posao
U stvari, zapanjen sam koliko su loše opremljeni da ponude istinsku i praktičnu pomoć kandidatima za kvalifikovane poslove.
U tehnološkoj industriji, intervjui se odvijaju u više faza, sa oko pet faza do završne faze. To je proces koji oduzima mnogo vremena i emocionalno iscrpljuje.
Marljivo radim na svojim prijavama u kućnoj kancelariji i pokušavam da se mentalno pripremim za odbijanja. To je izolujuće i u lošim danima mislim da nema smisla istrajavati na putu kojim idem. Pitam se da li sam uopšte više sposoban da radim svoj posao. Igram se idejom da postanem vozač Deliverooa.
Lažno uzdignute nade su najteže podneti. Prošlog meseca sam doživeo najnižu tačku kada sam prošao ceo proces intervjua i rečeno mi je da čekam ponudu za posao. Dozvolio sam sebi trenutak slavlja – ali onda je regruter otišao na odmor i zamena je preuzela posao.
„Zapravo, sada ne prihvatamo nikoga“, rekao mi je usputno, ne shvatajući razmere egzistencijalne situacije koja će ga tada obuzeti.
Nekoliko dana nakon toga osećao sam kako klizim ka depresiji. Odbio sam druge zahteve za intervju jer sam toliko verovao da ću dobiti taj posao. Pitao sam se da li da odem kod lekara po recept za antidepresive – ali umesto toga sam se sabrala i uložila svu svoju energiju u popunjavanje još jedne grupe prijava.
Tokom razvoda sam lečen od kliničke depresije lekovima i terapijom. Sada prepoznajem znake upozorenja i razvio sam mehanizme suočavanja. Čim osetim kako se crni oblak spušta, znam kako da ga raziđem.
Rano ustajem – uvek sam budan do 5 ujutru – i idem na vožnju biciklom ili trčanje. To mi podiže raspoloženje i ništa ne košta. Ali moji dani su puni uspona i padova, pa pokušavam da pronađem utehu u malim trijumfima.
Podsećam se da je poziv menadžera za zapošljavanje dobra vest, čak i ako ne vodi nikuda. Generalno, zadovoljan sam svojom otpornošću iako je sumorno kada brojite svaki peni. Najteže je podneti zapravo ne neprestane, sitne štednje, već periode potpune tišine – kada sam se marljivo posvetio potrazi za poslom i bukvalno se ništa ne vrati.
U tim lošim danima ponekad pomislim da treba da usvojim potpuno drugačiji pristup, da smanjim svoje ciljeve, ali nađem se sa prijateljem na šolji čaja, popričam sa njim i kada mi održi ohrabrujući govor, osećam se bolje.
U međuvremenu, sve dodatne stvari su uklonjene. Otkazao sam pretplatu na Netfliks i članstvo u teretani. Odbijam pozive u pab i pozorište.
Moja sledeća žrtva biće moj prodaja mog skupog BMW SUV kojeg sam uspeo da zadržim samo tako što sam prebacila otplatu hipoteke na plaćanje samo kamate. Auto mi zapravo ne treba, osim da vozim sina, tako da ću je i on otići sledećeg meseca.
Nekada sam uživao da vodim decu u restorane na glavnoj ulici, a povremeno i u pabove na ručak. Sve to je, naravno, prestalo, i iako pokušavam da ih zaštitim od svojih finansijskih briga, moj najstariji sin počinje da mi daje sve vrste ljubaznih ponuda da mi finansijski pomogne.
Ipak, nikada to ne bih prihvatio – više nego što bih opteretio svoje ostarele roditelje, koji su već uveliko zašli u skromnu penziju, svojim problemima.
Tri meseca kasnije, još uvek sam bez posla, još uvek tragam, još uvek koristim svu svoju finansijsku oštroumnost da smanjim troškove.
Ali imam i tri intervjua sledeće nedelje. Pa to je razlog za slavlje, zar ne", napisao je u svojoj ispovesti za "Dejli mejl".
Имао сам посао са шестоцифреном платом и прелепу породицу, али сам све изгубио. Овако је бити отац средње класе на самом дну, како сам се пријавио за 100 послова и моје понижавајуће искуство у бироу за запошљавање: ФРЕНК ГИБСОН
1,1 хиљада
Погледајте коментаре
Време је деловало цинично; тон лежерне пријатељскости помало превише вештачки. „Брзи разговор“ је био оно што је предложио мој непосредни руководилац. Хтео је да се нађемо на 15 минута на крају радног дана, непосредно пре него што сам требао да одем на одмор. Узнемирен, забележио сам то у календару.
Зашто је морао да ме види лицем у лице? Тог дана сам радила од куће – зашто је било толико неопходно да одем у канцеларију на састанак, баш када сам се завршавала са недељним одсуством са децом? Обично смо се дописивали дигитално. Зар није могло његово питање да се пошаље имејлом?
Срце ми је почело убрзано да куца: знак анксиозности. Склона сам катастрофама. Сви ситни наговештаји да нешто није у реду почели су да се акумулирају. Зар није био чудно дистанциран у последњих неколико недеља? Да ли је опадало интересовање за „узбудљиви нови пројекат“ за који сам била тражена мање од шест месеци раније?
Покушао сам да смирим своје ужурбане мисли и да заборавим њихов неизбежни закључак.
Али моји инстинкти су били у праву. Разговор је био кратак. Било је површних жаљења и понуде подршке од стране службе за ментално здравље компаније, а онда, неколико минута након што сам напустио собу, мој лаптоп је престао да ради.
Сваки приступ информацијама компаније, пројектима, политикама и процедурама је био завршен.
Више нисам имао своју позицију у технолошкој индустрији са платом од 100.000 фунти годишње. Са 48 година био сам без посла. Вишак. Једна од 22.000 жртава отпуштања у технолошкој индустрији само у Великој Британији ове године.
И по први пут у животу нисам имао другог избора него да се пријавим за оно што сам одрастао називао „социјална помоћ“, а сада је познато као Универзални кредит.
Професионалан, вешт, скоро 50 година – а ипак је Френк Гибсон, на слици, једном недељно у центру за запошљавање где једина понуђена радна места не плаћају више од минималне плате
Сваког дана у недељи, стручњаци у четрдесетим и педесетим годинама који су стекли деценије стручности у својим областима налазе се као нови незапослени, пише Френк Гибсон.
Професионалан, вешт, скоро 50 година – а ипак једном недељно сам у бироу за запошљавање где једина слободна радна места која се нуде изгледа не плаћају више од минималне плате.
Отпуштања у целини стално расту. У години до јула 142.000 људи је изгубило посао, према најновијим подацима Канцеларије за националну статистику – са највећим утицајем на раднике средњих и старијих година. Сваког дана у недељи стручњаци у 40-им и 50-им годинама, који су стекли деценије стручности у својим областима, налазе се као нови незапослени. Радна снага се смањује због комбинације економске несигурности, вештачке интелигенције, смањења трошкова и промена у глобалној трговинској политици.
Велико пражњење тржишта рада средње класе је увелико у току – и овог лета сам постала део тога. У почетку сам осетила мешавину панике и празнине, тај болесни налет адреналина који сам доживела само једном раније, када се мој брак завршио пре десет година. Било је суза.
Онда сам се осетио усамљенички; оштар осећај губитка, који се касније претворио у неверицу и сумњу. То је заузврат уступило место бесу и очигледној жељи да се обрушим на своју сада бившу компанију.
Намамили су ме са мог претходног, подједнако уносног посла обећањем да ћу имати прави утицај на новом пројекту.
Одједном је дошло до промене плана, и компанија је желела да ме се реши пре него што сам стекао било каква радна права. Све је деловало изузетно неправедно, као да ми је намештено.
И усред овог сузног кајања, некако сам морала да нађем други посао. Говорила сам себи да морам да будем позитивна, фокусирана, одлучна. Па ипак, како су недеље пролазиле, све теже ми је било да обуздам своју анксиозност, да зауставим страх који је кључао.
Знала сам да нећу без проблема напредовати на новој позицији, али нисам имала појма колико ће невероятно тешко бити уопште је пронаћи.
Данас, више од три месеца након што сам изгубио посао крајем јуна, пријавио сам се на 100 места без успеха – и верујте ми, то је дуготрајан и исцрпљујући процес, а Биро за запошљавање ми није био од нимало користи.
У свом старом животу био сам ефикасан менаџер људи, помажући софтверским инжењерима да направе најновије апликације за ајфоне. Одједном сам изгубио своје упориште, свој професионални идентитет и – оно што је брзо постало најхитнији проблем од свих – своју великодушну плату.
Отпуштања у целини стално расту. У години до јула 142.000 људи је изгубило посао, према последњим подацима Канцеларије за националну статистику.
Споразумно разведен са четворо деце – узраста 24, 23, 19 и 13 година – сам самац последњих десет година. Како су одрастали, делио сам старатељство над свом децом подједнако са бившом женом, иако сада само најмлађе живи са мном наизменично.
Када сам изгубила посао, управо сам дала гомилу новца свом деветнаестогодишњаку за прву годину на универзитету, што ме је учинило још финансијски рањивијом. Размишљала сам да ли да откажем наш одмор у Хрватској, а онда сам закључила да је све већ плаћено. Осим тога, нисам желела да разочарам своју децу.
Али сада сам сео да урадим неке веома застрашујуће прорачуне. Имао сам издатке од 5.000 фунти месечно, укључујући дугове по кредитним картицама, отплате за ауто и хипотеку од тачно 2.208 фунти. Није требало дуго да схватим да ћу брзо потрошити своју релативно малу уштеђевину од 17.000 фунти.
Била је то отрежњујућа помисао: био сам само неколико месеци удаљен од сиромаштва. И био сам опрезнији од већине: шокиран сам када сам открио да 38,6% људи између 45 и 54 године има мање од 1.000 фунти уштеђевине за црне дане.
Такође сам знао да морам да пронађем посао који плаћа више од 80.000 фунти годишње пре опорезивања само да бих покрио своје фиксне трошкове живота.
Мање бринем за себе него за своју породицу. Највише ме брине мој тринаестогодишњак: може да пешке иде до школе од моје куће и смирен је. Не желим да га пореметим селидбом у јефтинију кућу у удаљенијем предграђу, које би било мање доступно школи, одвојило би га од пријатеља и удаљило од мајке.
Можда мислите да све ово звучи помало близу самосажаљења, да је 100.000 фунти апсурдно висока плата и да велика већина живи са далеко мање. Али верујте ми, нисам био расипник.
Када смо се моја жена и ја развели, продали смо породичну кућу и, пошто сам зарађивао знатно више од ње – она ради у администрацији за локалну самоуправу – искористили смо залог како би могла да купи мању кућу без хипотеке.
Изнајмљивао сам стан неколико година да бих уштедео депозит за своју садашњу кућу са три спаваће собе у предграђу великог града, коју сам купио – чак и тада је то било прилично скупо – са хипотеком од 90%. Моји укупни дугови су нешто више од 500.000 фунти.
У то време када сам зарађивао шестоцифрену плату, имао сам прилично необичан став према буџетирању. Некада сам несразмерно много времена проводио тражећи најбољу цену за пристојну боцу вина, али нисам се ни помишљао да потрошим 500 фунти на јакну из хира.
Сада продајем све што вредно поседујем на Винтеду, а алкохол је непотребна екстраваганција.
Данас сам потрошила сву своју уштеђевину и, искрено, на ивици сам беде. Постојим у стању сталне панике ниског нивоа. И даље купујем намирнице – али у Лидлу или Алдију уместо у Вејтроузу – када ми син борави.
Шокиран сам када сам открио да 38,6% људи између 45 и 54 године има мање од 1.000 фунти уштеђевине за црне дане, пише Френк Гибсон.
Али недељама када сам сама, преживљавам од остатака хране или поврћа по пола цене – печурака, броколија, целера – које купујем на велико на крају дана, правим супу и једем са најјефтинијим хлебом.
Захвалан сам на малим милосрђима, на разумевању моје бивше жене; на чињеници да је мој најмлађи син још мало далеко од тога да моли за најновије дизајнерске патике.
Захвалан сам на благој јесени јер нисам морао да укључим грејање, али се плашим почетка зиме и још једног повећања цене горива.
Не знам шта сам очекивао када сам отишао у локални Jobcentre Plus да се пријавим. Али било је потпуно обесхрабрујуће. Мој први одлазак тамо трајао је тачно 13 минута и 46 секунди, а то је укључивало 10 минута чекања на мој додељени термин. Накнадне посете су постајале све краће.
Када стигнем, стојим у вијугавом реду где ме дочекивач пита за име, проверава га у односу на свој списак на табли, а затим ме предаје обезбеђењу.
Замишљам да је то као посета некоме у затвору: утилитарни намештај, редови столица са обе стране столова; оштро осветљење. Осећам се постиђено, прекаљено; помало збуњено док се вучем иза тражилаца посла који знају све. Стефани, моја радна тренерка у Центру за запошљавање, има око двадесетак година. Има претерано дуге, шиљате нокте који јој отежавају куцање, огромне вештачке трепавице и праменове изблакираних праменова преко иначе тамне косе.
Она прича једнослоговима – баш као син кога сам управо послао на универзитет – и делује незаинтересовано за свој посао.
Ипак, Стефани ме је до сада подржавала у мојој пријави за универзални кредит – она ће такође бити та која ће проценити да ли и даље испуњавам услове за њега. Чекам 400,14 фунти месечно и, када их добијем, моћи ћу да се пријавим за олакшице за порез на имовину и многе друге погодности.
Без да ме је погледала ниједном, Стефани ми је при тој првој посети рекла да ћу морати да проведем еквивалент сати посла са пуним радним временом активно тражећи посао.
Такође морам да водим дневник свих послова за које се пријављујем.
Френк Гибсон је изгубио посао крајем јуна и од тада се пријавио за 100 радних места без успеха.
Питала ме је да ли могу да прихватим посао са минималном платом – можда као неговатељица – а ја сам јој рекао да цела годишња плата неговатељице не би била довољна ни за моју хипотеку. „То је много“, приметила је када сам јој рекао колики су ми месечни издаци.
Друге недеље, моја посета Стефани у Центру за запошљавање трајала је три минута и десет секунди.
Потврдио сам да сам се пријавио за 11 послова. Предложила је да претражимо на Гуглу да видимо да ли можемо пронаћи друге могућности, али је деловала ужаснуто што су наведене само млађе позиције.
„Како проналазите послове на вишим позицијама?“, упитала је. Упознао сам је са LinkedIn-ом. Нешто ми говори да нисам уобичајена клијентела.
Касније исте недеље добио сам хитну поруку од Министарства рада и пензија: дом за негу регрутује ново особље. Није потребно искуство. Обука је обезбеђена – 12,89 фунти по сату. Уздах.
Данас настављам да се пријављујем за најновију траншу претерано тражених технолошких послова. Имате среће ако вам се биографија уопште види и надао сам се – наравно, узалуд – да ће ме центар за запошљавање упутити на некога ко би ми могао дати савете како да је освежим.
У ствари, запањен сам колико су лоше опремљени да понуде истинску и практичну помоћ кандидатима за квалификоване послове.
У технолошкој индустрији, интервјуи се одвијају у више фаза, са око пет фаза до завршне фазе. То је процес који одузима много времена и емоционално исцрпљује.
Марљиво радим на својим пријавама у кућној канцеларији и покушавам да се ментално припремим за одбијања. То је изолујуће и у лошим данима мислим да нема смисла истрајавати на путу којим идем. Питам се да ли сам уопште више способан да радим свој посао. Играм се идејом да постанем возач Деливерооа.
Лажно уздигнуте наде су најтеже поднети. Прошлог месеца сам доживео најнижу тачку када сам прошао цео процес интервјуа и речено ми је да чекам понуду за посао. Дозволио сам себи тренутак славља – али онда је регрутер отишао на одмор и замена је преузела посао.
„Заправо, сада не прихватамо никога“, рекао ми је успутно, не схватајући размере егзистенцијалне ситуације која ће га тада обузети.
Господин Гибсон каже да је срећа ако се ваш CV уопште види и да би вас центар за запошљавање могао упутити на некога ко би могао дати савете како да га освежите
Неколико дана након тога осећала сам како клизим ка депресији. Одбила сам друге захтеве за интервју јер сам толико веровала да ћу добити тај посао. Питала сам се да ли да одем код лекара по рецепт за антидепресиве које сам већ пила – али уместо тога сам се скупила, очистила и уложила сву своју енергију у попуњавање још једне групе пријава.
Током развода сам лечена од клиничке депресије лековима и терапијом. Сада препознајем знаке упозорења и развила сам механизме суочавања. Чим осетим како се црни облак спушта, знам како да га разиђем.
Рано устајем – увек сам будан до 5 ујутру – и идем на вожњу бициклом или трчање. То ми подиже расположење и ништа не кошта. Али моји дани су пуни успона и падова, па покушавам да пронађем утеху у малим тријумфима.
Подсећам се да је позив менаџера за запошљавање добра вест, чак и ако не води никуда.
Прочитајте више
Упозоравајући знаци финансијског краха су свуда. Шта морате учинити САДА да бисте се заштитили
Генерално, задовољан сам својом отпорношћу иако је суморно када бројите сваки пени. Најтеже је поднети заправо не непрестане, ситне штедње, већ периоде потпуне тишине – када сам се марљиво посветио потрази за послом и буквално се ништа не врати.
У тим лошим данима понекад помислим да треба да усвојим потпуно другачији приступ, да смањим своје циљеве, али нађем се са пријатељем на шољи чаја, попричам са њим и када ми одржи охрабрујући говор, осећам се боље.
У међувремену, све додатне ствари су уклоњене. Отказао сам претплату на Нетфликс и чланство у теретани. Одбијам позиве у паб и позориште.
Моја следећа жртва биће мој пропадљиво скупи BMW SUV који сам успела да задржим само тако што сам пребацила отплату хипотеке на плаћање само камате. Ауто ми заправо не треба, осим да возим сина, тако да ћу то отићи следећег месеца.
Некада сам уживала да водим децу у ресторане на главној улици, а повремено и у пабове на ручак. Све то је, наравно, престало, и иако покушавам да их заштитим од својих финансијских брига, мој најстарији син почиње да ми даје све врсте љубазних понуда да ми финансијски помогне.
Ипак, никада то не бих прихватио – више него што бих оптеретио своје остареле родитеље, који су већ увелико зашли у скромну пензију, својим проблемима.
Три месеца касније, још увек сам без посла, још увек трагам, још увек користим сву своју финансијску оштроумност да смањим трошкове.
Али имам и три интервјуа следеће недеље. Па то је разлог за славље, зар не?
