„Gde je opet nestalo 30 000 dinara?“ – mrmljala sam u sebi dok sam sedela za kuhinjskim stolom, listajući račune i beleške. Igor je kasnio sa posla, a ja sam osećala kako mi srce lupa od nervoze. Nije bio prvi put da nešto nije u redu sa našim finansijama, ali ovog puta sam odlučila da ne zatvaram oči.
Kada je konačno stigao kući, umoran i tmuran, više nisam mogla da ćutim.
„Možemo li da razgovaramo?“ – pitala sam ga tiho, ali čvrsto.
Pogledao me je iznenađeno, kao da nije očekivao ozbiljan ton. „Naravno, šta se dešava?“
Duboko sam udahnula. „Nedostaje nam novca. Mesecima. Znam da nisi izgubio posao, znam da nismo imali nikakve vanredne kupovine. Šta se dešava?“
Zastao je na trenutak, a zatim pogledao dole. „Nije ništa važno... Samo neki stari dugovi.“
„Kakvi dugovi? Igore, molim te, reci mi istinu!“ – glas mi je drhtao.
Tišina je ispunila sobu. Osetila sam kako mi suze naviru na oči, ali nisam želela da plačem pred njim. Konačno je progovorio.
„Jasmina... Znaš da ima problema otkako smo se razveli. Izgubila je posao, a deca su sa njom. Trebala joj je pomoć. Nisam hteo da ti kažem jer znam da bi te to povredilo.“
Osetila sam kako mi se svet ruši pod nogama. Jasmina – njegova bivša žena. Uvek je bila prisutna u našim životima, ali nikada ovako blizu. „Koliko dugo joj šalješ novac?“
„Pola godine... 30 000 dinara svakog meseca. Obećala je da će vratiti čim nađe posao.“
Nisam znala šta me je više povredilo – činjenica da mi nije rekao ili činjenica da se i dalje osećao odgovornim za nju. „Zašto mi nisi rekao? Zar misliš da ne bih razumela?“
„Nisam želela da se osećaš manje važno... ili kao da si mi druga. Samo... deca su tamo, a Jasmina nema nikoga osim mene.“
U tom trenutku sam shvatila koliko smo se udaljili. Nije bilo važno što je razlog bio plemenit - poverenje je bilo narušeno.
Narednih nekoliko dana bilo je tiho u kući. Naša ćerka Mina je osetila napetost i povukla se u svoju sobu. Moja sestra Tijana je primetila da nešto nije u redu kada sam joj sve ispričala uz kafu u malom kafiću na Trgu.
„Znaš, Anja“, rekla je tiho, „muškarci često misle da nas štite kada nam ne kažu istinu. Ali u stvarnosti, to nas najviše boli. Moraš da odlučiš da li možeš da mu oprostiš ili ne.“
Noći su mi prolazile u mislima. Sećala sam se svih zajedničkih trenutaka, letovanja, zimovanje, smeha i suza koje smo delili. Ali sada je između nas bila senka prošlosti koju nisam mogla da ignorišem.
Jedne večeri, dok smo sedeli za stolom i u tišini večerali, Mina je iznenada progovorila:
„Mama, tata… Zašto ste tužni? Da li nešto nije u redu?“
Pogledali smo se i znala sam da moramo iskreno da razgovaramo – ne samo zbog nas, već i zbog nje.
„Mina“, rekla sam nežno, „ponekad odrasli greše jer misle da štite one koje vole. Ali najvažnije je da uvek govorimo jedni drugima istinu.“
Igor je spustio viljušku i pogledao me sa tugom u očima.
„Anja, žao mi je zbog svega. Trebalo je odmah da ti kažem. Znam da sam pogrešio i ne očekujem da mi odmah oprostiš… Ali volim te i želim da ponovo budemo porodica kakva smo nekada bili.“
Osetila sam kako mi se srce omekšava, ali bol nije nestajao. Znala sam da će trebati vremena da se ponovo izgradi poverenje.
Tokom narednih nekoliko nedelja, pokušali smo otvoreno da razgovaramo o svemu – o novcu, o Jasmini, o našim strahovima i nesigurnostima. Nije bilo lako. Moji roditelji su bili ogorčeni kada su saznali za sve.
„Anja, ne moraš da spasavaš njegovu bivšu ženu! Tvoja porodica treba da bude na prvom mestu!“ – vikala je mama dok smo sedele u dnevnoj sobi.
Ali znala sam da život nije crno-beli. Jasmina je bila majka njegove dece iz prvog braka i nije imala nikoga osim njega.
Jednog dana Jasmina me je pozvala.
„Anja, znam da znaš o novcu... Želim da ti se zahvalim što si bila razumljiva. Nisam želela da pravim probleme među vama. Samo... bila sam očajna.“ Glas joj je drhtao.
Nisam znala šta da kažem. Osećala sam bes i saosećanje u isto vreme.
„Jasmina, nadam se da ćeš uskoro stati na noge... Ali molim te, nemoj tražiti pomoć od Igora a da ja ne znam. Moramo biti iskreni jedno prema drugom – zbog dece, zbog svih nas.“
Taj razgovor mi je doneo mir koji mi je dugo nedostajao.
Danas još uvek učimo kako da ponovo verujemo jedno drugom. Nije lako zaboraviti izdaju, ali pokušavam da gledam unapred – zbog sebe, zbog Mine i zbog naše porodice.
Ponekad se pitam: Da li je moguće ponovo izgraditi poverenje kada je jednom narušeno? Može li ljubav preživeti senke prošlosti ili će nas zauvek obeležiti?
