Život u tuđini uvek ima dve strane – onu sjajnu, koju svet vidi kroz razglednice, pune kese i markiranu garderobu, i onu drugu, mnogo tišu, koju nose oni koji su otišli. To je strana samoće, teškog rada, suza nad telefonom i tišine praznih zidova. A kada se čovek, posle decenija rada, vrati kući, ta nevidljiva strana često zaboli više nego svi žuljevi i ožiljci zajedno.
Tako počinje priča Miljane, žene koja je s dvadeset godina otišla „privremeno“ u Austriju, a tamo ostala čitav radni vek.
Odlazak s nadom u koferu
– Otišla sam s koferom punim nade i dve čiste košulje. Prvo sam ribala kuhinje u hotelu, pa prala sudove, a kasnije postala kuvarica. Nije to bio glamur, nego krvav hleb. Ruke su mi uvek mirisale na luk, noge oticale, leđa bolela, ali nisam se žalila. Svaki evro sam štedela i brojala. Nisam trošila na zlato ni skupu garderobu, nego sam čekala leto – da dođem kući i obradujem svoje – priča Miljana.
Svaki evro koji je slala ili donosila bio je deo njenog života, deo ljubavi koju je nosila za one koje je ostavila. Godinama je svojim najbližima donosila knjige za školu, garderobu, novac za ogrev, lekove i sitnice koje su ih radovale. U selu je bila poznata kao „tetka iz Austrije“, uvek nasmejana, darežljiva, spremna da pomogne.
Ali iza tog osmeha skrivala se istina koju niko nije hteo da vidi.
– Jednog dana sam shvatila da nikoga zapravo ne zanima kako sam ja. Da li sam usamljena, da li me bole leđa, da li imam s kim da popijem kafu. Za njih sam bila samo izvor novca, tetka koja dolazi s evrima – kaže ona tiho.
Dan kad je maska pala
Sve se prelomilo na svadbi sestričine.
– Poklonila sam 500 evra. Smatrala sam da je to lep gest, ali ona je pred svima rekla da je razočarana, jer je očekivala bar 2.000. Pitala me kome ja to štedim kad nemam muža ni decu. U tom trenutku srce mi se steglo. Pogledala sam oko sebe – svi su ćutali, ali sam u njihovim očima videla prezir. U tom trenutku sam shvatila – ne vole me oni, vole ono što donosim – priseća se Miljana.
Te noći, po povratku u sobu, odlučila je da preseče sve veze.
– Ako sam mogla 40 godina sama u tuđini, mogu i ovde. Niko više neće živeti od mog znoja i suza. Bolje je biti sam, nego okružen onima koji te vide kao bankomat. Ljubav se ne kupuje parama, a familija koja te voli samo zbog novčanika – to i nije familija – dodaje.
Osećala je oslobađanje, ali i bol. Godine u tuđini naučile su je da opstane, da se oslanja samo na sebe, ali sada je shvatila i koliko je lako biti zaboravljen kada nestane materijalna koristi.
Povratak kući i nova filozofija života
Miljana danas živi u kući koju je sama sagradila. U dvorištu sadi cveće, kuva kafu za komšije i više ne čeka da joj neko dođe „zbog poklona“. Umesto gorčine, odlučila je da u srcu sačuva mir i da ono što ima – pokloni onima koji to istinski cene.
– Sve što sam stekla, neću ostaviti onima koji su me razočarali. Pokloniću kuću nekome ko nema gde da živi, ali je vredan i pošten. Ima dece u Srbiji koja nisu imala sreće da odrastaju u toplini doma. Ako mogu bar jednom detetu da olakšam život – to će biti moj mir – objašnjava.
Za Miljanu dom nije mesto, već osećaj. Parе, rad i godine provedenе u tuđini nisu ništa vredni ako nema kome vratiti ljubav, pažnju i toplinu.
– Život u tuđini me naučio da dom nije samo zid i krov, već ljudi i osećaji koje nosiš sa sobom. I da pare ne znače ništa ako se nema kome vratiti – zaključuje ona sa osmehom, ali i tugom u očima.
