Te 1992. godine, kada su granate odzvanjale Bosnom, a razlike među ljudima postajale granice života i smrti, sudbina je spojila dvoje mladih ljudi – Merimu Buzimkić iz Bosanskog Grahova i Dušana Pavlovića iz Beograda.
Dok su mnogi u to vreme birali strane, oni su izabrali – ljubav.
Merima je te jeseni došla u Beograd vojnim avionom iz Knina, tražeći svoju tetku u Batajnici. U ratnom haosu, bez vesti o porodici i sa srcem punim straha, nije ni slutila da će u glavnom gradu upoznati čoveka svog života.
„U Beogradu sam 22. oktobra 1992. godine upoznala svog sadašnjeg supruga Dušana. Posle mesec dana viđanja, pozvao me je na svoju slavu. Došla sam da pomognem njegovoj majci i tu me zaprosio,“ priseća se Merima.
Brak u vremenu podele
Njihova ljubav, rođena u najtežim vremenima, bila je hrabar čin.
Te 1992. godine, kada su se ljudi delili po tome da li se krste ili klanjaju, kada je vera odlučivala o životu i smrti, jedna muslimanka i jedan pravoslavac odlučili su da zajedno započnu život.
Merima nije znala da li su joj roditelji živi, ali je znala da je pronašla dom.
„Godinu dana smo živeli nevenčani, radili i štedeli za svadbu. Ubrzo posle venčanja dobili smo dvoje dece.“
Danas, tri decenije kasnije, Merima i Dušan slave 30 godina skladnog braka, dok su rat, predrasude i razlike ostali iza njih – kao sećanje na ono što ljubav može pobediti.
Reakcija porodice – prvo negodovanje, pa ponos
Kada je posle nekoliko godina saznala da su joj roditelji živi, Merima im je poslala pismo.
U njemu im je javila da je udata za Srbina i da ima dvoje dece.
„Čak i da su se ljutili, ne bi mogli da utiču na mene, jer sam ja već osnovala porodicu,“ kaže ona.
Njen otac Osman u početku nije krio iznenađenje ni nelagodu.
Ali, kada je upoznao Dušana i video sreću svoje ćerke, sve se promenilo.
„Ljutio se tata malo na početku, al’ kako narod kaže – svoje se meso ne jede. Kad su shvatili da sam živa i da sam srećna, Dušana su zavoleli kao sina. Uvek su govorili da im je on najbolji zet.“
Tri vere pod jednim krovom
Merimina porodica postala je simbol različitosti koje mogu živeti zajedno.
„Jedna sestra se udala za Amerikanca i živi u Njujorku, druga u Bosni za muslimana, a ja za Srbina Dušana. Moj otac u svojoj kući ima tri veroispovesti,“ priča Merima kroz osmeh.
Taj dom, ispunjen različitim jezicima i običajima, postao je dokaz da vera ne deli – već spaja ako postoji poštovanje i ljubav.
Život u Beogradu – bez predrasuda i sa puno topline
Kada je došla u Beograd, Merima nije krila svoje poreklo.
Svi su znali odakle dolazi i koje je vere, ali nikada nije naišla na osudu.
„Nikada me niko nije uvredio, niti ružno pogledao. Sretala sam i ljude koji su u ratu izgubili svoje najmilije, ali meni lično nikada niko nije rekao ništa loše.“
Danas, Merima i Dušan zajedno slave Božić, Uskrs i Bajram.
Na njihovoj trpezi ima mesta za sve običaje, jer, kako kaže Merima, vera nije odrednica – već put kojim ideš srcem.
„Za mene je važno kakav si čovek. Nevažno je da li se krstiš ili klanjaš. Tako sam vaspitavala i svoje ćerke – da poštuju sve ljude.“
Simbol ljubavi i sloge
Merimina porodica danas je živi dokaz da ljubav, poštovanje i razumevanje mogu nadjačati sve razlike.
Oni zajedno slave, zajedno tuguju, i zajedno se smeju.
„Zar je važno da li se ‘peva’ ili ‘pjeva’, ako smo ljudi i ako imamo dovoljno ljubavi za sve?“ pita se Merima.
„Nema ničeg lepšeg nego kada se svoje čuva, tuđe poštuje, a sloga vlada među ljudima.“
U vremenu kada su mnogi gubili sve zbog vere i porekla, Merima i Dušan su dokazali da ljubav ne poznaje granice.
