Sonja iz Hrvatske nakon što je pala i zadobila višestruke prelome, šest nedelja bila je prikovana za krevet, doživela je veliko razočarenje. Naime, njena duša pati jer joj za svo to vreme nijedna ćerka nije pokzucala na vrata, a obe su medicinske sestre. Iako žive u inostranostvu, smatrala je da se mogu iskombinovati i bar je jedna vikend obići, umesto toga zadobila je ranu na srcu koja još uvek krvari.
„Moram priznati da se u poslednje vreme sve češće suočavam sa takvim mislima, a vidim da i moj suprug deli isto osećanje. Naime, mi smo želeli svoju decu, one nam se nisu ‘slučajno dogodile’. Dali smo im sve u životu: srećno detinjstvo bez fizičkog kažnjavanja, slobodu da same biraju vannastavne aktivnosti, školovanje, brigu kada su bile bolesne. Godine odricanja kako bi imale što bezbrižnije detinjstvo. Ljubav su dobijale ne samo od nas, već i od svojih baka i deka", započela je Sonja svoju priču za "Moje vrijeme".
Sa unucima nema nikakvu povezanost
Ipak, deca su, dodaje Sonja, odlučila da sreću potraže u inostranstvu, gde i danas žive sa svojim muževima i decom.
„Potpuno su zaboravile na nas. Jedva da ih viđamo. Sa unucima nemamo nikakvu emocionalnu vezu; oni su nama stranci, kao što smo i mi njima. A ćerke, ako i dođu u Hrvatsku, dolaze zbog prijatelja, a nama i jedinoj živoj baki jave se tek usput. Starija je čak rekla da nema interesa da dolazi u Hrvatsku.”
Gospođa Sonja zato kaže da se svakodnevno pita zašto se odricala gotovo svega punih 25 godina.
„Deca koštaju i emotivno i finansijski, a na kraju, sada pred penziju, suočavam se s neugodnom istinom: nemam nikoga da mi pomogne u starosti. Suprug i ja radimo sve sami, a ono što ne možemo, plaćamo drugima”, rekla je Sonja za "Moje vrijeme".
6 nedelja bila prikovana za krevet
Pre tri godine pala je i zadobila višestruke prelome. Ćerke joj nisu došle pomoći, iako su obe po struci medicinske sestre.
„Doslovno sam šest nedelja bila prikovana za krevet, od šest ujutru do pet popodne, bez vode, hrane i toaleta, dok suprug ne bi došao s posla.”
Ne krije da su suprug i ona duboko razočarani.
„Oboje smo duboko razočarani njima. Nemamo pojma zašto su se toliko otuđile, a i ono malo telefonskih razgovora koje vodimo svede se na opšte stvari, jer se bojimo da nas ne odbace još više. Ne tražimo da nas izdržavaju, jer smo se pobrinuli za sebe. Ali ne dobijamo ono što smo mi osećali prema svojim precima – zahvalnost, poštovanje i brigu. A to boli”, kaže Sonja.
Zato, dodaje, ne treba osuđivati ljude koji odluče da nemaju decu.
„Nažalost, današnje generacije su generacije razmažene dece, koja zbog obilja u svojim životima razvijaju nezahvalnost i nepoštovanje. Naučeni su da sve dobiju odmah, za ništa se sami ne trude, kao što su činili naši preci i mi. Sve očekuju da im se posluži na tacni”, zaključuje Sonja.
