Moja ćerka je rođena tiha. Nije odmah vrisnula. Samo je otvorila oči i pogledala. Doktori su rekli: "Sporo, ali normalno.“ Ali osećala sam da nešto neće biti u redu.
Biti majka sa anksioznim poremećajem je kao život sa unutrašnjom sirenom koja se nikada ne gasi. Kad dete kine ili se zakašlje, ja odmah pomislim "Ima upalu pluća". Svako dete plače, ali samo anksiozna majka pomisli: "Neurologija, hitna magnetna rezonanca". Izludela bih sebe da sam mogla. Ali tu je bila, moja ćerka.
I nije se uklapala u moje obrasce. Moje tabele, aplikacije, anksiozne mamine razgovore.
Nije ostvarivala kontak očima sa tri meseca. Nije se smešila sa četiri. Nije pljeskala rukama. Nije ponavljala pokrete. Nije "gugutala". A najgore je što nije govorila. Uopšte. Ni zvuk. Ni „ma“ ni „ta“. Samo pogled. I tišina. Tvrdoglava, teška, zaglušujuća.
Počela sam da alarmiram.
Prvo logoped. Zatim neurolog. Pa osteopat. Išli smo kod svih „najboljih specijalista u gradu“. Cedila sam snagu iz nje, cedila sebe iz nje, cedila bar nešto iz nje. Nosili smo korektore, žvakali silikonske ježeve, crtali prstima, disali kroz cev, jahali na fitbolu, na konju, na lopti, na tepihu sa šiljcima – i sve to u tišini.
Ušao bih u kancelariju i počeo istom frazom:
- Ona ne priča. Upomoć.
Psiholog me je pogledao i upitao:
- Čuješ li je?
- U smislu?
— Da li joj dajete priliku da bude saslušana bez reči?
Prevrnula sam očima. Psihologija, dođavola. Došla sam na vežbe, a oni mi kažu da „slušam dušom“. To nije ono što tražim. Potrebni su mi rezultati. Potrebno mi je da kaže „mama“.
Ali ona je ostala nema.
U vrtiću su je zvali „senka“. Hodala je uz zid, nije se igrala ni sa kim, ali je sve pamtila. Učiteljica je rekla: „Ona je kao mačka. Posmatra. Razume. Ali ne uspostavlja kontakt“. I svake večeri sam kući dovodila ovo malo tiho stvorenje koje je živelo u blizini, ali ne sa mnom.
Krivila sam sve: trudnoću, porođaj, vakcinacije, hranu, uređaje, vazduh. Krivila sam muža - „imali ste one koji kasno govore u porodici“. Krivila sam društvo, Kovid, uroke. Sve - osim sebe.
Dok jednog dana nije rekla. Ali ne reč, već pogled.
Imala je skoro četiri godine. Sedeli smo uveče, ona je gradila kulu od kockica. Kao i uvek, pokušavao sam da izvučem bar neki zvuk:
— Reci "ko-cka. Hajde! Ko! Cka!
A onda me je pogledala sa takvim umorom, sa takvom... razdraženošću, kao da je htela da kaže:
„Mama, dosadna si. Ne vidiš me. Vidiš samo problem.“
I u tom trenutku nisam videla „nerazvijeno dete“ već živu osobu. Moju. Koju mučim godinama. Pod izgovorom ljubavi.
Bilo mi je mučno. Fizički. Ušla sam u kupatilo i prvi put posle dugo vremena plakala sam ne od straha, već od stida.
Onda je bio tu psiholog. Za mene.
Došao sam tamo samo da „razgovaramo“. Bez određenog cilja. A otišao sam sa drugačijim licem. Jer jedna jednostavna fraza izgovorena tamo je sve preokrenula:
- Zar se ne plašiš da će ti, ako počne da priča, reći koliko je nisi čula?
I sve je došlo na svoje mesto.
Nisam čekala njene reči da bih bila srećna. Čekala sam da mi dokažu da je sve „u redu“. Da „nisam pogrešila“. Da je „ona dobro“. I dok ćuti, to je moja sramota. Moja krivica. Moj gubitak kontrole.
Nisam joj dozvolila da govori. Jer sam govorila u njeno ime. Za nju. Preglasno. Previše.
Shvatila sam da ispunjavam ceo etar sobom. Svi ovi časovi, terapeuti, specijalisti - nije bilo zbog nje. To je bio moj način da utišam svoj strah.
Otišla sam da „ispravim“ dete. Ali trebalo je samo da je upoznam.
Šta sam onda uradila? Prvi put sam zaćutala.
Tek smo počeli da živimo. Bez časova, bez razvojnih aktivnosti, bez „rata logopedije“. Šetali smo. Ćutali smo. Gledali smo se. Počela sam da je posmatram ne kao projekat, već kao osobu. Koja možda nije kao svi ostali. I to je u redu .
I posle par meseci, počela je da priča.
Ne kao u filmovima - ne odjednom, ne lepo. Polako. Pažljivo. Prvo „mama“. Zatim „sok“. Onda „ne želim“. I ova „ne želim“ postala su važnija od svih „razgovornih veština“ koje sam godinama pokušavala da primenim.
Počela je da bira ... Reči. Intonacije. Značenje.
I naučila sam da slušam.
Ona sada ima šest godina.
Ona govori. Ne mnogo. Ali smisleno. Duboko. Sa humorom. Ponekad tako precizno da se smrznem.
I svaki put kada čujem njen glas, pomislim: dobro je što sam tada, u te četiri godine, videla njen pogled. Jer da nije bilo toga, možda bih nastavila da je prerađujem kako bi odgovarala mojim očekivanjima.
Sada ne pitam „kako ona govori?“, već pitam: „šta želiš da kažeš?“
I, što je najvažnije, čekam odgovor.
