Postoji ona tiha nada svake mlade žene da će, nakon porođaja, biti okružena ljubavlju, razumevanjem i podrškom – posebno od strane porodice njenog partnera. Da će, iako krhka i iscrpljena, u tim prvim danima majčinstva imati rame oslonca, a ne izvor stresa. Međutim, za mene se ta iluzija raspršila već prvog dana, čim sam postala majka. Umesto nežnih reči i topline, dočekale su me sumnje, hladni pogledi i otrovne rečenice – od žene koja je trebalo da me prihvati kao snaju, a koja je odlučila da mi zagorča život.
Čim sam se porodila, svekrva mi je zagorčala život.
Rekla mi je – "Mala ne liči na mog sina", a onda mi je dodatno zagorčala život
Porodila sam se ranije nego što smo očekivali – sve je bilo brzo, stresno, ali kada sam prvi put uzela svoju bebu u naručje, sve drugo je nestalo. Bilo je to najlepše biće koje sam ikada videla. Naš mali anđeo. Međutim, ta sreća nije dugo trajala.
Već u bolnici, čim je došla da nas vidi, svekrva je prekrstila ruke i hladno rekla:
– Pa... ova mala uopšte ne liči na mog sina.
Te reči su mi se zabile u srce kao nož. Umesto da me zagrli, da podeli sa mnom radost i da nas ohrabri u tim prvim teškim danima, ona je posijala sumnju, nepoverenje, otrov.
Pomislila sam da je to možda rečeno iz nervoze, šoka, ili što ne zna kako da izrazi emocije. Međutim, nisam mogla ni da zamislim šta me tek čeka. U danima koji su sledili, počela je da dolazi svakodnevno, bez najave, da zagleda bebu, da komentariše kako ima "tuđe" oči, "neobičnu" boju kože, pa čak i da šapuće s njenim sinom iza zatvorenih vrata.
Često bih je čula kako mu govori da "ipak treba da urade test očinstva, čisto da budu sigurni". Bila sam iscrpljena, nenaspavana, emocionalno iscrpljena, i umesto podrške, osećala sam se kao da živim pod mikroskopom.
U jednom trenutku, dok sam dojila bebu, ona je ušla bez kucanja i rekla:
– Nije ti to mleko dovoljno hranljivo, izgleda da dete ne napreduje. Trebalo bi da razmislimo da joj damo adaptirano.
"Razmislimo"? Otkad ona ima pravo glasa? Ali tada još nisam imala snage da se zauzmem za sebe. Ćutala sam, gutala suze, i nadala se da će prestati. Nije.
Taj prvi period koji je trebalo da bude najlepši u mom životu, ona mi je pretvorila u pakao. Uspela sam, uz pomoć svoje majke i bliskih prijateljica, da se izborim. Danas znam da sam tada bila previše tiha, previše uplašena da ne izazovem sukob. Ali sad, kad pogledam svoju ćerku – svu očevu, i po osmehu i po karakteru – znam da nisam imala čega da se bojim.
Znam i jedno – granice moraju da postoje. Svekrva više ne ulazi bez kucanja. A ja više ne ćutim.
