Odgajanje dece je komplikovano, jer su najbolje namere roditelja testirane svakodnevnim životnim realnostima. Svi idealizovani ciljevi koje roditelji imaju imaju tendenciju da nestanu kada se suoče sa detetom čiji ranac uvek nestane pet minuta pre dolaska autobusa, dok pokušavaju da spakuju ručak i odgovore na poslovne mejlove i samo drže sve zajedno.
Kojeg god stila da se roditelj pridržava, osnovni ciljevi roditeljstva su isti: očuvati decu bezbednom i zdravom, naučiti ih kulturnim vrednostima i pripremiti ih da budu produktivni i uspešni odrasli. Ipak, ponekad roditelji pokazuju osobine koje nisu zdrave ili korisne, što znači da njihova deca obično imaju poteškoća da se izdržavaju kao odrasli. Roditelji možda ne shvataju da njihovi postupci i stavovi mogu tako snažno uticati na budućnost njihove dece, zbog čega je toliko važno da budu svesni kako se ponašaju prema svojoj deci.
Evo 10 osobina roditelja čija se deca obično teško izdržavaju kad odrastu
1. Previše su zaštitnički nastrojeni
Previše zaštitnički karakter je osobina roditelja čija deca obično teško izdržavaju sebe kao odrasle osobe. Naravno, zaštita njihove dece je ukorenjena u genetskom kodu roditelja, ali previše zaštite može zapravo da ometa dečji emocionalni i kognitivni razvoj na način koji im otežava da budu nezavisni i samouvereni.
Postoje određeni rizici koje deca moraju da preuzmu da bi naučila da su jaka i sposobna. Postoje greške koje moraju da naprave da bi naučili da neuspeh nije kraj, već pre, polazna tačka za učenje nečeg novog. Licencirani klinički socijalni radnik Šeril Gerson otkriva da podizanje emocionalno otporne dece zahteva da im dozvolite da osete nelagodnost, što uključuje i greške.
"Deca moraju da shvate da dobijanje onoga što želite ne dolazi uvek lako", objašnjava Gerson. "Ako mogu da nauče da podnesu privremeni neugodan osećaj da su "pogrešni", dovoljno dugo da postanu radoznali o svojim pogrešnim koracima, vaša deca mogu da razviju ’način rasta’."
"Ne pomažemo im da rastu tako što im dozvoljavamo da izađu iz svega što gura njihovu zonu udobnosti", nastavlja on. "Našoj deci je potrebno da ih naučimo koliko vredi ostati sa nečim teškim."
Roditelji koji štite svoju decu od svakog izazova koji im se nađe na putu uče ih da ne mogu da se brinu o sebi. Previše zaštitnički roditelji često odgajaju decu koja ne znaju da veruju sebi, jer im nije data prilika da sami rade teške stvari.
2. Oni ne postavljaju granice
Kada roditelji ne postave jasne granice, njihovoj deci je obično teško da se izdržavaju kao odrasli. Granice može biti teško uspostaviti i održavati kao odrasla osoba, a kamoli da to činite za sebe i svoju decu, u isto vreme. Ipak, deci su potrebne granice da bi se osećala sigurno. Potrebne su im granice koje će ih voditi kroz emocionalne uspone i padove odrastanja.
Učenje dece o granicama znači da roditelji moraju biti prisutni i emocionalno usklađeni sa svojom decom. To znači jasno navesti pravila i pratiti posledice kada ona neizbežno testiraju granice. Pomeranje granica je deo razvojnog procesa deteta, koliko god to frustrirajuće.
Granice pokazuju deci kako da budu osoba u svetu koji je često zbunjujući, čak i zastrašujući. Bez granica, deca su postavljena na površinu bez znanja kako da zaštite svoje potrebe, što često znači da im je teško da se izdržavaju kao odrasli.
3. Oni sve dopuštaju
Osposobljavanje je još jedna osobina roditelja čija deca obično imaju poteškoća da se izdržavaju kao odrasli. Kada se roditelji opravdavaju za ponašanje svoje dece, oni šalju poruku da njihova deca ne moraju da budu odgovorna za svoje postupke, čak i kada nanose štetu. Ispravljanje grešaka dece umesto njih ne dozvoljava im da rastu, uče ili se menjaju.
4. Kritični su
Deca imaju tendenciju da internalizuju kritiku svojih roditelja i odrastaju verujući da ništa što rade nije dovoljno dobro, i dalje, da nisu dovoljno dobri takvi kakvi jesu.
Odgajanje u osuđujućem domu može imati trajan uticaj na osećaj sopstvene vrednosti kod deteta, dok ono ulazi u odraslo doba držeći se uverenja da mora biti savršeno da bi zaslužilo ljubav.
5. Nisu ljubazni
Uskraćivanje ljubavi može negativno uticati na emocionalni i psihološki razvoj deteta, što im otežava da se izdržavaju kao odrasli. Ljudi su društvena bića, što znači da smo potrebni jedni drugima da bismo preživeli i napredovali. Dodir je naš prvi jezik. Bebe treba držati da nauče da se umiruju, a deci treba pokazati fizičku naklonost da bi znala da su voljena.
6. Oni ne modeliraju emocionalnu regulaciju
Roditelji koji ne modeliraju emocionalnu regulaciju obično odgajaju decu kojoj je teško da se izdržavaju kao odrasli. Emocionalna regulacija zahteva od ljudi da primete kako se osećaju i obrade te emocije. Ljudi koji mogu emocionalno da regulišu znaju kako da prođu kroz negativne emocije i da se smire.
Unutrašnja regulacija nastaje kada neko reguliše sopstvene emocije, dok je ekstrinzična regulacija regulacija tuđih emocija. Deca se ne rađaju da znaju kako da se umire, već ih treba naučiti kako da to rade.
Ako roditelji ne podučavaju decu tehnikama emocionalne regulacije, ona ulaze u odraslo doba bez tih ključnih veština i često im je teško da se izdržavaju kao odrasli. Prema studiji objavljenoj u časopisu "Emotion", emocionalna regulacija je povezana sa boljim blagostanjem, prihodima i socio-ekonomskim statusom. Znanje kako da regulišete emocije ne samo da pomaže ljudima da održe bliske odnose, već im pomaže da dobiju više ocene u školi i postignu bolje rezultate na poslu. Ako osoba odraste bez ikakvog razumevanja emocionalne regulacije, teško će izdržati oluje koje im dolaze.
7. Imaju nerealna očekivanja
Roditelji mogu očekivati da njihova deca budu izvrsna u akademskom smislu ili da budu zvezda svog fudbalskog tima, ali čak i kada su ta očekivanja dobronamerna, oni i dalje mogu naštetiti osećaju svoje dece na duži rok.
Studija na više od 20.000 američkih, kanadskih i britanskih studenata otkrila je da su sve veća očekivanja i kritika roditelja povezana sa porastom perfekcionizma kod studenata. Studija je primetila da su roditeljska očekivanja imala veći uticaj na osećaj perfekcionizma dece nego kritika.
Dok je postavljanje ciljeva povezano sa uspehom, ti ciljevi moraju biti relativno dostižni. Oni takođe moraju da potiču od dece, njih samih, a ne od svojih roditelja. Kada su deca pod pritiskom da postignu ciljeve koji nisu njihovi, mogu doživeti ozbiljno sagorevanje ili nedostatak motivacije, što dovodi do toga da im je teško da se izdržavaju kao odrasli.
8. Ne daju prioritet brizi o sebi
Mnogi roditelji zanemaruju brigu o sebi jer su toliko fokusirani na brigu o svojoj deci, ali to može dugoročno naškoditi i roditeljima i njihovoj deci. Kada roditelji ne vode računa o sopstvenim praktičnim i emocionalnim potrebama, rizikuju da se iscrpe na svakom nivou, a roditeljstvo iz rovova sagorevanja je znatno teže nego roditeljstvo sa zdravog mesta. Roditelji koji ne vode računa o sebi šalju poruku da briga o sebi nije bitna, kada je istina, ona je od suštinskog značaja za opšte blagostanje ljudi.
Roditelji moraju da se brinu o sebi pre nego što mogu adekvatno da brinu o svojoj deci. Deca mogu osetiti stres svojih roditelja, što ih čini i pod stresom. Modeliranje brige o sebi kao alata za upravljanje stresom uči decu da je njihovo mentalno zdravlje vredno pažnje, što im pomaže da vode uspešan život kao odrasli.
9. Nisu dosledni
Deci su potrebni dosledni roditelji da bi se osećali bezbedno, kako u praktičnom tako i u emocionalnom smislu. Kada su roditelji nedosledni, deca nauče da se na njih ne može oslanjati podrška, što ih može dovesti do toga da razviju nesiguran stil privrženosti i da se bore za zdrave romantične odnose kao odrasli.
Osećaj stabilnosti omogućava deci sigurnost koja im je potrebna da istražuju svoj svet i rizikuju. Deca koja osećaju da bi dno moglo da ispadne u bilo kom trenutku obično se teško izdržavaju kao odrasli, jer propuštaju ključne aspekte svog emocionalnog i psihološkog razvoja.
Deca uče kako da veruju ljudima kroz svoje primarne odnose nege. Ako roditelji nisu dosledni, deci je teže da znaju kome i kako da veruju, što može uticati na njihove odnose kasnije u životu.
10. Emocionalno su udaljeni
Emocionalna distanca je još jedna osobina roditelja čija deca obično imaju poteškoća da se izdržavaju kao odrasli. Deca moraju da se osećaju povezano sa svojim roditeljima da bi se osećala kao da su važna. Potrebna im je otvorena i direktna komunikacija i izražavanje ljubavi i brige, inače ne nauče kako da izraze svoja osećanja ili da se zalažu za zadovoljenje svojih potreba.
Deca koja imaju emocionalno udaljene roditelje bore se da procene sopstvene emocije i formiraju jake odnose, što znači da im je možda teško da se izdržavaju kao odrasli.
NE PROPUSTITE
Novopazarka u 60. godini rodila dete
