Milan i Vera iz Leskovca živeli su u srećnom braku 47 godine, za svo to vreme nikada nisu pomišljali da odu jedan od drugog, naprotiv, njihova ljubav postajala je sve jača. Odgajili su dva uspešna sina, koji su otišli u Nemačku na privremeni posao, međutim, tamo su na kraju i ostali.
Bavili su se poljoprivredom, prodavali su brojne domaće proizvode, dok je Vera jedno vreme bila i zaposlena u trgovini. Iako su puno radili i mučili se, uspeli su sebi da obezbede lep život, te su u penziji znali i da odu u banju, da provode vreme sa prijateljica, ali i da posete decu u inostranstvu. Vera je bila vesela i blaga žena, uvek spremna da pruži utehu, a Milan je tih, ali snažan i veoma vredan čovek, koji je obožavao svoju suprugu.
Međutim, problemi su počeli da se javljaju kada je Milan primetio kod svoje supruge znake demencije. Naime, prvo je počela da zaboravlja stvari koje su se činile bezazleno, te su se pripisivale starenju.
Ali, situacija se rapidno pogoršavala. Vera se gubila u svojim mislima, zaboravljala je stvari, a onda se desilo da na trenutke više nije ni prepoznavala Milana, što je njemu najteže padalo.
Oboje u sedamdesetim godina, trudili su se dane, uprkos Verinom stanju, učine lepšim. Milan je preuzeo svu brigu o njoj, dok su mu deca finansijski pomagala. Kuvao je, oblačio je, pomogao joj da se kreće po kući, vodio je u šetnju.
Ali, nakon godinu i po dana takvog života, i Milan se razboleo, imao je predinfarktno stanje, srce mu je načisto oslabilo. Bio je svestan da više nema snage da brine o svojoj ženi. Jednog jutra, nakon što ju je pronašao kako stoji bosa na pragu kuće po hladnoći, shvatio je da više ne može sam.
Uz dogovor sa sinovima, odlučio je da je smesti u dom, iako njegova duša to nije mogla da podnese. Bio je uveren da čini najbolje za nju i da on više ne može da joj pruži pomoć na adekvatan način, te da vrlo lako može da se nađe u opasnosti.
Kada je došao dan rastanka, Vera je izgledala zbunjeno. Nije razumela zašto je vodi iz kuće. Milan je bio neutešan, ali pokušao je da joj objasni da će joj u domu biti bolje i da će imati najbolju moguću nego, a da će joj on stalno dolaziti. Gotovo svakoga dana Milan je obilazio je svoju Veru i donosio joj ono što je najviše volela da jede, podsećao je na sve lepe stvari koje su proživeli, čitao joj knjige.
Kako su dani prolazili, sve manje je bilo osmeha na Verinom licu, postajala je povučena i vrlo tiha. Ponekad bi Milana samo gledala, ne izgovarajući nijednu reč. Ali, upravo u tom pogledu on je video iskrenu ljubav, koja nijedna bolest ne može da ugasi. I taj prizor nije mogao da izbaci iz glave do smrti
Nakon 4 meseca otkako je smestio u dom, Vera je preminula, srce je izdalo. Mada je bio svestan svega, Milan nije mogao da se pomiri sa njenim odlaskom.
I negovateljica u domu se divila njihovom odnosu i ljubavi u 8. deceniji. Kada je došao po Verine stvari, ispričala mu je da je stalno pričala o njemi, pa čak i kada se ne bi sećala svega, stalo je isticala da je imala najlepši život sa jednim čovekom.
Umesto da ga ove reči uteše, Milanu je bilo samo još teže, te je osećao još veću krivicu što je odveo u dom. Preispitivao je svoje postupke, žaleći što nije mogao više da joj pomogne.
Iako su mu se svi ljudi iz okoline divili, on je smatrao da je izneverio suprugu i maštao je o momentu kada će opet biti zajedno.
Odbio je predlog sinova da dođe kod njih u Nemačku da živi. Želeo je da ostane u svojoj kući punoj uspomena, koju je zidao zajedno sa suprugom.
Posle devet meseci od Verine smrti, preminuo je i Milan od infarkta, ali mnogi njegovi prijatelji ističu da je tuga bila glavi uzrok.
NE PROPUSTITE
Pogledajte šta je Dugalić rekao o Lauševiću:
