Još me moja baba naučila da postoje tri stvari u životu koje ne smeš drugima da kažeš i ja se toga pridržavam kao „amin“.
Nikad, nikome nisam prepričala tajne koje su mi poverene. Takve stvari se jednostavno ne rade. „Ako je neko imao poverenja da ti oda tajnu, ti možeš toliko da uradiš da je ne prepričavaš dalje“, umela je da kaže moja baka.
Druga stvar je da svoje planove ne odajem nikome. Ne želim da mi se nešto izjalovi, zato ćutim i mudrujem.
I treća stvar je da o sreći ne pričam nikome. „Sreća voli tišinu“, govorila mi je baka koju je strašno nerviralo kada bi se neko, na sva usta hvalio svojom decom, svojim mužem, kućom i poslom.
To su 3 životna načela koja su mi do sada donela samo dobro. Ali, neki dan, po prvi put u životu, u svojoj 54oj godini sam to pravilo prekršila.
Morala sam. Evo i zašto!
Sretnem ja drugaricu iz srednje škole koja živi u komšiluku. Iako smo vršnjakinje, iako smo zajendo išle u školu, nekako nikada nismo bile previše bliske prijateljice. Poštovanja je bilo uvek, ali ne i bliskosti. Tako je sretnem neki dan. Ide žena prema meni, ali kao da gleda kroz mene. I skoro bi prošla pored mene da je nisam pozvala: „Jasna, gde si ženo? Šta se dešava?“
Ona se prenu kao iz nekog sna i reče mi:“Jao, bre, Milena, koliko sam izgubljena, nisam ni shvatila da si to ti…“
Na pitanje šta joj se dešava, ona se iznenada otvori toliko kao da smo oduvek imale naviku da se poveravamo jedna drugoj. Razveze Jasna priču o nezahvalnoj deci koja muku muče sa školom, o mužu koji samo „hvata krivine“ i rešavanje problema prepušta njoj, starim roditeljima koji čekaju da ih poseti svaki dan i ne razumeju u kojoj je trci zbog posla i porodice… „Ne znaš ti kako je to, kod tebe sve potaman. Uvek si tako sređena, organizovana – savršena žena!“
Tu se malo žacnuh:“Ma šta pričaš, daleko sam ja od savršene žene! Samo imam neke trikove kako sve postižem…“
„Trikove? Nemoj da me zezaš,“ kaže ona nervozna, uverena da sa njom zbijam šalu. Sažalih se ja na Jasnu i odlučih da joj pričam o svojoj sreći.
„Ozbiljna sam. Ja ti nekoliko puta tokom dana odvojim vreme za lep razgovor sa samom sobom. Skuvam domaću kafu, sednem u omiljenu fotelju, a od malena sam decu naučila da mi se u tim mojim momentima ne obraćaju. Muž takođe tada nema pravo da me prekida. Tada započinjem preispitivanje u galavi, detaljno pretresajući ovaj ili onaj problem, ovu ili onu situaciju. To je moj povratak sebi.“
„I koliko puta se ti tako ispričaš sama sa sobom,“ kaže Jasna polu podrugljivo, polu ozbiljno.
„Koliko god je potrebno. Kafa je moj uvod u neko svojevrsno stanje meditacije. To je najbolji način da stvari dovedem ured. Kada sam načisto sama sa sobom, nema te sile da me pomeri iz moje ravnoteže.“
„Znači nikakvi organizatori, skupi saveti – samo kafa? Kafa sa samom sobom?“
„Kafa sa samom sobom, draga moja! Sama sebi si najbolje društvo, veruj mi,“ kažem ja zazvučah kao Dalaj Lama.
Ode Jasna da isprobam moju tehniku „kafica - organizacija života“, a ja požurih kući da skuvam sebi jednu domaću, da se zavalim i uživam. Zaslužila sam baš.
