"Žene su same krive", slušam neki dan u autobusu razgovor između dve drugarice.
"Mi želimo sve: želimo da budemo najbolje majke, žene, ćerke, sestre… Ko to živ može da izdrži? Ne možeš u svemu biti najbolja! A kada nisi, jednostavno se loše osećaš. I da bismo sve to postigle, šta mi radimo – ubijamo se od posla. Ono što ja uradim u toku dana jednostavno nije normalno. Nije ni čudo što se na kraju dana osećam kao izduvan balon!"
Ništa realnije nisam čula. Došlo mi je da priđem toj ženi i da joj protresem ruku i kažem "Bravo, to je to! To je naša dijagnoza!" I sama osećam kako sagorevam u nenormalnoj želji da budem najbolja, da uradim sve, pa i ono što se od mene ne traži.
Prvi simptom sagorevanja doživela sam pre godinu dana. Dobro se sećam, bio je to momenat kada sam ćerku vozila na atletiku, dok sam u isto vreme pokušavala da odbacim sina na karate. Dva treninga, na dva različita mesta, a počinju u isto vreme.
Sin se vajkao kako "uvek kasni 10 minuta na trening", dok je u meni ključalo. Osećala sam grižu savesti. "Možda treba malo bolje da se organizujem", govorio je onaj glasić u mojoj glavi. A onda sam jednostavno pukla. Bilo mi je dosta svega i shvatila sam da moram da promenim nešto kako ne bih potpuno odlepila.
Već koliko sledeće nedelje odlučila sam da deca moraju da treniraju isti sport. Odluka je pala da to ipak bude atletika. I dok su oni bili zajedno na istom treningu, ja sam imala sat vremena samo za sebe.
U početku nisam znala šta da radim za to vreme. Počela sam da šetam oko sale u kojoj je bio trening, a onda sam počela da širim krug te šetnje. Zatim sam počela da trčim. Trčala sam sve više i sve duže distance za tih sat vremena. Možda sam izgledala kao da bežim od nekoga, ali ja sam se tada vraćala sebi.
Svakim korakom sam izbacivala stres iz sebe i do momenta dok su deca ulazila u kola ja sam bila relaksirana i savršeno mirna.
U želji da sačuvam tu mirnoću što duže, čim bih došla kući, nakon tuširanja, skuvala bih sebi jaku, domaću Grand kafu, sela na omiljenu fotelju i samo udisala miris kafe. Osećala sam kako se svaki atom mog tela umiruje i uživa. Bila sam toliko srećna. Napokon sam našla nešto samo svoje. Moj trenutak savršenog balansa kojeg nisam imala tako dugo vremena da sam počela da zaboravljam ko sam i šta sam.
Ali sada sam se vratila sebi i nema šanse da se ponovo izgubim, jer sada znam recept za ličnu sreću. "Hajde da imamo vremena i za sebe"- dođe mi da kažem svakoj ženi koju sretnem na ulici. Odvoji vreme za sebe, jer ako sebi nisi dobra, nećeš valjati ni drugima.
