„U nekom momentu u životu shvatimo da mi ne držimo konce i da stvari prolaze mimo nas, iako bismo želeli da je drugačije“, započinje svoje pismo gospođa Jela (76), prisećajući se svojih iskustava sa decom, koja su bolna.
„Sa 55 godina ostala sam udovica. Nakon toga, živela sam pet godina u obližnjem mestu, u vezi koju sam na kraju iz više razloga prekinula. Potom sam se vratila u svoj rodni grad, uglavnom da bih pomagala bratu koji je bio invalid.“
Jela je majka četvoro dece, a s tugom ističe kako su se svi ubrzo razdvojili i osnovali svoje porodice. Iako je srećna što su uspešni i imaju sve što im je potrebno, često pogleda u nebo i pita se kako se dogodilo da su toliko udaljeni od nje.
"Pogledam u nebo i pomolim se bogu da mi ih čuva, a meni kako bude. Nikad se neću navići da sam sama."
„U pedesetim godinama sam teško obolela. Srčana aritmija mi je značajno narušila kvalitet života. Utehu sam nalazila u svom psu, koji mi je davao snagu da još pet godina pomažem bratu. On je imao i stručnu negu, ali sam ja bila uz njega kada god je trebalo. Međutim, sve oko mene se počelo menjati na načine koje nisam očekivala“, napisala je.
Pandemija koronavirusa dodatno je pogoršala njenu situaciju.
„Kao rizična osoba, morala sam biti u izolaciji. Potrepštine su mi donosili na balkon, ali su veze sa unucima praktično nestale. Nisu se obnovile ni posle. Za njihove rođendane slala sam im čestitke sa novcem, ali sve je to postalo rutina, kao da sam neka vrsta bake-poštara,“ priseća se Jela s tugom.
„Naša porodična okupljanja oko sveća su prestala. Uspela sam da ih okupim samo dva puta za četiri godine – jedan Božić i jednom za moj rođendan. Povremeno bi neko došao na ručak, ali kako su deca rasla, sve je to polako nestajalo“, piše Jela.
Jedan od najsrećnijih dana, priseća se, bio je kada je unuke pozvala u piceriju za svoj rođendan. Najstariji je već bio u srednjoj školi, dok su ostali bili osnovci, a najmlađi još u vrtiću. „Tog dana sam se osećala srećno, ali nažalost, unuci nisu pokazali da im je to poseban događaj koji će pamtiti,“ zaključuje gospođa Jela s osećajem dubokog razočaranja.
Nema pomoći ni u bolesti
"Usledili su dani i meseci kada sam se osećala sve gore i gore, ali nisam tražila pomoć osim u zaista izuzetnim situacijama. Svi živimo blizu, ali smo sve udaljeniji kao ljudi. Sve je manje veze. Jedina ćerka je u svemu igrala neshvatljivu ulogu, kidajući sve veze između svih nas. Moji unuci su sada svi odrasli, samo je najmlađi unuk još mali i ima pet godina. Nije znao ni moje ime."
"Situacija moje ćerke se zaista drastično promenila. Naglo je prekinula sve veze sa mnom, ali i sa svojom braćom. Unuci se jedva poznaju, a meni je sve to postalo previše strašno da bih razumela i podnela. Najmlađi unuk, koji ne zna ni kako se zovem, često je kod drugih bake i deke koji me ignorišu, posebno baka, a žive u kući iza mene, samo nas bašta deli“, požalila nam se ona.
Nameravala je, piše, da uz pomoć institucija preduzme neke korake da vidi unuke, ali je odustala.
"Kako su izabrali, neka sada žive sa tim. Niti pijem, niti pušim, niti sam bila problematična u životu, i mogu samo da se ponosim činjenicom da su svi izrasli u ozbiljne i vredne ljude. Nažalost, negde usput su izgubili empatiju čak i prema sopstvenoj majci i baki. Ima još mnogo toga što sam progutala i jedino što mogu da kažem posle svega je da se ponekad i sama iznenadim što sam i pored svih problema ostala živa“, završila je tužno pismo gospođa Jela.
