Žena koja je prodala svoju firmu kako bi svoju dementnu majku iz doma mogla uzeti sebi i posvetiti joj sve svoje vreme kaže da je to značajno poboljšalo stanje i sposobnosti njene majke.
Kakav divan pas; kakva je to vrsta, upitala je mama čoveka koji je šetao psa, pre nego što mu je ispričala sve o brojnim kućnim ljubimcima koje smo imali tokom života. Pet minuta kasnije smo otišle i taj čovjek zasigurno nije bio svestan činjenice da je upravo razgovarao s osobom koja boluje od demencije, kaže Džejn Hardi, koja je prodala uspešno uhodan posao kako bi mogla vratiti 94-godišnju majku Bet iz doma u koji ju je prethodno bila smestila i brinuti se o njoj.
- Ko god danas navrati u moj dom verovatno neće shvatiti da starica koja mi pomaže pokupiti i složiti veš dok čavrljamo o tome što je pročitala u novinama, ili da ta žena koja diktira gde da u vrtu posadim koju biljku, ima dijagnozu strašne bolesti - naglašava Džejn te dodaje kako su se stvari, zapravo, jako promenile na bolje otkad je, danas 94-godišnju, mamu povukla iz doma. U domu je, naime, već bila izgubila sposobnost čitanja i pisanja, stavili su je u pelene i nije znala šta učiniti s ručnicima, koje danas bez problema slaže u uredne kvadrate.
U domu su uvek ljubazno razgovarale, ali mama se ponašala kao beba, a ne kao inteligentna žena kakva zaista jeste. Dakako, niko nije imao vremena s njom razgovarati o dnevnim vestima, iako treba reći da je tada nisu previše ni zanimale, priča Džejn.
- Nisam mogla podneti pomisao da će tako izgledati kraj njenog života, pa sam počela s organizacijom ideje da je dovedem sebi. Od dana kad se preselila u moj dom, usresredila sam se na ono što je još mogla učiniti, a da zadrži dostojanstvo i nekako ide napred - kaže Džejn. To znači da stalno mora razgovarati s mamom o tome šta radi dok ju oblači, ili priprema obrok, insistirati na tome da joj pomogne kad mora na spavanje, umesto da joj samo stavi pelene, te dodati joj novine u ruke i podstaknuti je da nešto pročita, htela to ili ne.
- Mama opet može čitati i pisati, razgovarati telefonom sa starim prijateljima i upravljati onim što gledamo na TV-u. I lekari su zbunjeni napretkom u odnosu na 2015., kad joj je demencija dijagnostikovana - kaže Džejn. Na mini mentalnom pregledu stanja tada je dobila ocenu 16, što je ukazivalo na umerenu do tešku demenciju, i očekivalo se da će se ocena smanjivati kako bolest bude napredovala. Uprkos tome, na ponovnom testiranju prošle godine, mama je dobila ocenu 20, što je ogroman napredak. Naime, povećanje kognitivnih sposobnosti nakon dijagnoze je jako retko.
- Naravno, mama nije izlečena i nikada neće biti, ali vraćeno joj je dostojanstvo - kaže Džejn. Dodaje kako se ona sama morala suočiti s tim da je demencija degenerativna bolest. Tako je nedavno primetila da mama mnogo više spava i češće se ponavlja. Ponekad izmišlja stvari, priče koje joj se čine vrlo stvarnima, pa i ona ponekad sudjeluje u tome.
- Na primer, čini se da misli da je moja kuća zapravo njena i da sam ja ona koja je trebala doći živeti s njom. Ne znam zašto misli da je to potrebno, no svejedno joj redovno zahvalim na tome što me primila u svoj dom - priča Džejn. Ako joj mama iznenada kaže da joj je rođendan, jednostavno joj čestita i pripremi slavljeničku šoljicu čaja.
- Nije važno je li pogrešila, skakućem i dam joj rođendanski poljubac - kaže Džejn. Dodaje kako je mama dok su ona i sestra bile male bila kod kuće s njima dok nisu krenule u školu, a onda je radila skraćeno kao tajnica u lekarskoj ordinaciji. Otac je bio upravnik velike firme i umro je od raka 2005. godine.
Nikad je ne ispravljam kada pogreši
- Danas tretiram mamu kao pametnu, inteligentnu ženu kakva je bila. Zato je nikad ne ispravljam kad nešto pogreši, jer bi to samo poljuljalo njeno poverenje i bacilo je unazad. Dopuštam joj da sama bira šta će jesti, šta će obući i šta ćemo gledati na TV-u i samo joj pomažem da se bori sa situacijama u kojima se ne snalazi - ispričala je Džejn za Daily Mail.
- Dam joj nekoliko opcija da joj bude lakše odlučiti, ali uvek njoj prepuštam kontrolu i verujem da je to pomoglo da joj se stanje poboljša - dodaje. Džejn nikada nije imala dece, pa danas mami može posvetiti sve svoje vreme.
- To je značilo da moram prodati uspešnu fimru, kako bih mogla biti s njom svaki dan i po celi dan - kaže Džejn. Ističe da to nimalo nije lako. Naime, iako nastoji štedeti, moguće je da će trebati finansijsku pomoć države, jer ne zarađuje. Briga za mamu uticala je i na njene odnose s muškarcima, kao i s prijateljima, jer je sve vreme posvetila mami.
- Moja sestra živi u inostranstvu, što povremeno pojačava moj osećaj usamljenosti. Ali, ne bih ništa menjala - kaže. Inače, pre nego što joj je dijagnostikovana demencija, njena je majka postala malo zaboravljiva. Nisu previše brinuli, jer je bila reč o 89-godišnjakinji. No onda je teško pala, pa je morala na operaciju kuka. Kad je dve nedelje nakon toga napustila bolnicu, imala je potpunu demenciju.
- Lekari su objasnili da se brza pojava bolesti obično događa nakon šoka ili nesreće kakvu je imala mama. Ona je radila kao tajnica kod lekara sve do njene 80. godine, a nakon toga je nekoliko dana nedeljno volontirala u udrugama i pomagala starijim ljudima koji nisu bili tako aktivni. Još je vozila i imala dozvolu na još neko vreme, no odjednom je postala krhka starica - kaže Džejn. Isprva se činilo da je smeštaj u domu najbolje rešenje, no ubrzo se pokazalo da tako potpuno gubi kontrolu nad vlastitim životom.
- Kad je doselila kod mene, činila se užasno zbunjenom. Strašno bi se uzrujala i tražila da je ostavim na miru, pa me čak i kratko tuširanje znalo dovesti do toga da se osećam emocionalno iscrpljeno i fizički loše. S vremenom sam pronašla vrlo kvalitetan tim za negu i pomoć u kući koje mama voli i koji obavljaju jedan deo njege, pa se ja mogu usresrediti na kvalitet života - priča Džejn. Puno razgovaraju, šetaju, sve poslove u kući rade zajedno.
- Ljudi često kažu da sam divna zato što se tako brinem o njoj. No ona je meni bila neverovatna mama, tako da je za mene privilegija to što joj to mogu uzvratiti - zaključuje Džejn.
Za sve one koji se moraju nositi s demencijom voljene osobe, Džejn je o svojim iskustvima napisala knjigu 'Ružičaste papuče: Mama, demencija i ja, priča o nadi', a za ovu priliku izdvojila je i nekoliko saveta.
Poštujte njihove navike
Uvođenjem nekih malih pravila možete značajno olakšati situaciju dementnoj osobi. Na primer, mama voli da joj se zavese u spavaćoj malo razmaknu, te da uz krevet ima šoljicu čaja, mleka i bananu. Često ih ni ne dodirne, ali znajući da su tu, sigurnija je da ima sve na dohvat ruke ako postane gladna ili žedna. Tako se neće dogoditi da počne lutati po stanu noću, kaže Džejn.
Uvek ponudite izbor
Ako joj ponudite nekoliko opcija i ostavite mogućnost izbora, to će dementnoj osobi pomoći da ima osećaj kontrole nad svojim životom. Na primer, mami nije presudno to šta ćemo jesti, ali kad joj ponudim nekoliko opcija i dam mogućnost izbora, osećaj da ona sama o tome odlučuje puno joj znači, kaže autorka savetnika za život s dementnom osobom.
Rutina je sve
Vreme koje pokazuju kazaljke na satu može potpuno izgubiti smisao za nekoga s demencijom, no rutina im je jako važna. Radite s njima iste stvari u isto vreme svaki dan, od buđenja do ponovnog odlaska u krevet, i to im daje osećaj vremena i mesta.
Stvorite osećaj svrhe
Ne postoji ništa gore od osećaja beskorisnosti, tako da mama i ja zajedno sastavljamo popis za kupovinu. U supermarketu provodimo vreme u prolazima i čini se da poznata pakiranja kod nje izazivaju uspomene. Slaganje veša, traženje mesta u vrtu gde ćemo nešto posaditi i slično, svi ti jednostavni zadaci daju kvalitet života osobama s demencijom.
Održavajte interakciju
Borim se da nagovorim mamu da komunicira s ljudima njene dobi, dok se ona radije bavi petogodišnjim blizancima koji stanuju preko puta nas. Njene oči zasvetle kad ih posetimo, kaže Džejn.
Bonus video: