"Imala sam 21 godinu kada sam se udala. Nikad nisam osećala neku naročitu ljubav od strane svog muža, ali mi se dopao, jer je bio pozitivan, ljubazan, skroman, bez loših navika, lepo se ophodio prema meni...
U to vreme sam imala jaku želju da se udam i odlučila sam da to bude baš on. Od tog momenta pa do danas tretirala sam ga kao prijatelja, brata, ali ne i kao muža.
Možete li zamisliti kako je spavati sa nekim ko ti je kao brat?
Naši seksualni odnosi mogu da se prebroje na prste jedne ruke. Ja sam bila željna dece pa sam imala kratku avanturu sa strane i zatrudnela sam. Nikad o tome nismo pričali, ali sigurna sam da je on to znao.
Već dvadeset godina ja radim i privređujem, dok on sedi kod kuće i obavlja kućne poslove. Preuzeo je brigu o sinu, a sve važne poslove oko kuće obavljam ja.
Zbog toga što ne mogu da se oslonim na njega, više ne mogu ni da se osećam kao žena, na meni je ipak cela kuća.
Nakon 35 godina braka seks je sasvim prestao.
Osećam se krivom što sam se uopšte i udala za njega i što sam pristala da živim u takvoj zajednici.
Stvarno ne želim da se razvedem i ne znam kako bi to bilo i moguće s obzirom da ga volim kao što sestra voli brata i ne želim da mu nanesem zlo. Ako se i razvedem pitam se kako će se snaći bez mene? Kako će sin prihvatiti naš razvod?
Mislila sam da ću vremenom izdržati, da ću se zaljubiti u njega, ali sada imam 51 godinu i dalje ne osećam ništa prema njemu.
Često kažem sebi: "Ćuti Natalija, tvoje je već prošlo, nemaš šta da tražiš više," ali često sanjarim kako živim pored muškarca koji me voli kao ženu i kako ja ne mogu da živim bez tog čoveka.
Da li je ovo sve neki moj hir? Da li i dalje treba da sedim i budem zahvalna bogu što mi je njega poslao da sa njim provedem život?"
