Irina je imala svekrvu iz pakla. Dok je bila trudna Tatjana je sinu stalno kroz uši provlačila priču kako ga žena vara, te da dete nije njegovo.
Irina se nadala da će nakon rođenja deteta stvari da se promene i da će se njena svekrva smiriti i prestati da priča gluposti. S druge strane tu je bio Andrej, njen muž koji je bio jako vezan uz svoju majku i verovao je svakoj njenoj reči.
Ta žena je bila svesna moći kojom raspolaže, zato je držala život svog sina pod kontrolom. Nije mogla da se pomiri sa činjenicom da pored nje u životu njenog sina postoji još jedna žena. Zbog toga je radila sve što je u njenoj moći da skloni Irinu.
Irina se često žalila mužu na svekrvu, jer nije mogla da shvati zašto njen suprug dozvoljava svojoj majci da se toliko meša u njihov život. Andrej se osećao krivim pred majkom, pa je zamolio ženu da bude strpljiva, jer je verovao da će njegova majka vremenom da ublaži svoju frustraciju.
Ali kada se Irina porodila, nije mogla da toleriše priču svoje svekrve koja je ubeđivala sina kako dete nije njegovo. To je bila poslednja kap koja je prelila čašu i Irina je odlučila da se vrati svojoj kući, kod roditelja. Ipak, do poslednjeg momenta se nadala da će je muž sprečiti ili da će doći po nju i dete. Ali to toga nije došlo.
Tatjana je postigla svoj cilj. Omražena snaha je nestala iz njenog života, a Andrej je svu svoju pažnju posvećivao njoj. Išli su zajedno u šetnje, na književne večeri, u pozorište i na kafu. To su bile najbolje godine u Tatjaninom životu.
Ali nevolja je vrebala iza ugla. Jedne večeri Andrej je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću i preminuo je na mestu. Svaki smisao Tatjaninog života je prestajao da postoji.
Čak i dve godine nakon sinovljeve smrti, odbila je da promeni bilo šta u njegovoj sobi. Često je razgovarala sa njegovom fotografijom i nije mogla da prežali njegovu smrt.
S druge strane Irina se preudala, dobila drugo dete, našla dobar posao... Jednog dana, kada se vraćala s posla, ispred vrtića svoje dece zatekla je Tatjanu.
Njena svekrva je stajala ispred vrtića i pažljivo zurila u decu koja su se igrala u dvorištu. Bila je neuredno obučena, unezverena, dok joj se u očima ogledao veliki bol.
Kada je prišla bliže Irina je videla kako njena svekrva plače, dok je gledala njeno starije dete. "Kako liči na Andreja, neverovatno, preslikan je..."
Irina nije htela da čuje za Tatjanu, bilo joj je neshvatljivo da oprosti ženi koja ju je sa bebom izbacila na ulicu.
"Oprosti mi, molim te. Pogrešila sam. Bog me kaznio za sve što sam ti uradila," kukala je nesrećna žena.
Te reči koje je tako žarko želela da čuje ranije, sada su kod Irine izazivale prazninu. Ipak, nije htela da ih čuje na takav način i da razlog bude tako strašan. Ali odučila je da zakopa ratne sekire i jadnoj ženi omogući da posećuje svog unuka, jedino što joj je ostalo od pokojnog sina.
