Baka iz Hrvatske na pragu devete decenije i njen suprug ne mogu da nađu mira u sopstvenoj kući već sedam godina i to zbog praunuka koji su im život pretvorili u horor film. Naime, iako smo svedoci da ima sve više narušenih porodičnih odnosa, priča ove starice retko koga ostavi ravnodušnim - vapi za pomoć, ali je još niko nije čuo.
Svoju ispovest dala je za hrvatski portal "Moje vrijeme", jer više nije videla izlaza. Kako je istakla, nema ni zdravlja, ni novca, a institucije joj nisu ponudile prihvatljivo rešenje.
Osamdesetogodišnja penzionerka se stidi da uopšte iznosi porodične probleme, ali više ne može da ih drži za sebe.
- Davno sam htela da vas kontaktiram, ali me je sramota šta će reći naši prijatelji i poznanici u drugim gradovima. Zato želim da ostanem anonimna. Skratiću svoju veoma dugu i tužnu priču, nažalost, zbog operisanih očiju, teško mi je da napišem - objašnava.
Njen pet godina mlađi suprug i ona osećaju se bespomoćno.
-Mi smo stari i bolesni, a naša ćerka uopšte ne brine o nama. Vidimo da treba da idemo u starački dom, a mi ne možemo zbog veoma malih penzija - priznaje.
Potom objašnjava da su se obratili za pomoć i socijalnoj službi, ali uz niska primanja, za odlazak u dom trebali bi dati i sve što imaju: malu kuću od 50 kvadrata, suprugovu nasleđenu četvrtinu stana, te njeno zemljište.
Kako je istakla u pismu, smatraju da im je preskup odlazak u dom, zato bi još dok mogu sami da funkcionšu, ostali u svojoj kući. Nije velika, ali je za njih dovoljna. Problem je što u njoj nemaju miru i to zbog unuka. Uselili su se, svoju baku i deku požuruju da odu.
- U kuću su nam se uselili praunuci, teraju nas napolje, prete nam i čak su digli ruku na nas. Već punih sedam godina trpimo njihov teror. Niko ne reaguje, i ustanove su zakazale i čak i kad su nam pucali u vrata, nisu ih udaljili od nas - tvrdi uplašena starica.
Naglašava da su supruga i ona očajni, te da ni u snu nisu mogli zamisliti da će od svojih najbližih to doživeti.
- Očajni smo u ovim poznim godinama. Zar nema pravde, zakona? Čini mi se na žalost da se ovde sve rešava preko šanka ili kreveta. Životi su nam u opasnosti, kome se god obratimo niko ne mari. Pisala sam čak ministru. Želimo smo po svim zakonima i Ustavu proživeti miran i dostojan život, ovo malo što nam je ostalo - piše utučena gospođa i dodaje:
-Ne spavamo ni noću ni danju od namjernog nabijanja, smrada od fekalija koje pred našim vratima ne čiste nakon što njihov pas obavi nuždu. Suprug je plućni bolesnik, ima astmu i guši se od toga. Vapimo za pomoć - podvukla je.
Stil / Moje Vrijeme
