Baka Jela ima 76 godina, a udovica je već 2 decenije. Majka je 4 dece i njima je život posvetila, kako bi ih izvela na pravi put. Međutim, sada kroz suze priča kako su je svi naslednici zaboravili. Brzo su pronašli svoj put i osnovali porodice i ne krije da joj je drago zbog toga, ali pita se kako se dogodilo da više ne mare za nju.
- S 55 sam godina postala udovica. Kasnije sam pet godina živela u obližnjem mestu, bila sam u jednoj vezi koju sam iz mnogo razloga prekinula. Nakon toga sam se vratila u svoj grad, velikim delim i zbog brata koji je bio invalid, pa sam mu htela biti od pomoći- kaže.
U svojim je pedesetima je teško obolela.
- Dobila sam jaku aritmiju srca i kvalitet mog života opada. Imala sam psića koji mi je davao volju i snagu, te sam još pet godina uspevala pomagati bratu, što god je povremeno trebao jer je uz mene imao i stručnu negu. Ali, oko mene se sve nekako menjalo na način na koji nisam očekivala - objašnjava Jela.
Otkriva da su joj se deca po pandemije barem povremeno javljala i pomagala da joj je bilo loše.
- Onda je korona učinila svoje. Kao rizična osoba morala sam biti u izolaciji, donosili su mi na balkon šta je trebalo, ali su veze s unucima de facto nestajale i nisu se obnovile. Za rođendane sam im slala čestitke uz nešto novca u njima, ali je to postala rutina kao da je baka poštar - priča ova baka i nastavlja:
- Prestala su naša zajednička druženja. Samo sam ih dva puta u četiri godine uspela okupiti – za jedan Božić kad su svi bili kod mene, i za jedan svoj rođendan. Povremeno bi neko došao na ručak ili na kafu i piće, ali kako su deca rasla, to se smanjivalo i nestajalo.
Sve unuke, koje gotovo i ne poznaje, jer ih veoma retko viđa, uspela je jednom da okupi u obližnjoj piceriji.
- Najstariji je bio već srednja škola, ostali su bili osnovna i jedan još u vrtiću. To je jedan od mojih zadnjih radosnih dana i mojih radosnih rođendana. Mada, oni na moju veliku žalost nisu pokazali da im je to nešto što će i sami pamtiti - napominje gospođa Jela za "Moje vrijeme".
Teško joj pada što je jedina ćerka napravila, čini se, razdor u porodici.
- Zaređali su se dani i meseci kada sam se osećala sve gore, ali nisam tražila pomoć osim u zaista teškim situacijama. Svi živimo blizu, ali smo sve udaljeniji kao ljudi. Sve je manje povezanosti. Jedina ćerka je u svemu odigrala neshvatljivu ulogu rušeći sve veze među svima nama. Moji unuci su sada već svi veliki, jedino najmlađi unuk je još mali i ima pet godina. Nije znao ni kako se zovem - sa tugom govori i nastavlja:
- Situacija se kod moje kćeri drastično promenila. Naglo je prekinula sve veze sa mnom, ali i s braćom. Unuci se međusobno gotovo i ne poznaju, a meni je sve to postalo prestrašno za pojmiti i podneti. Najmlađi unuk koji mi ne zna ni ime često je kod drugih bake i deke, koji mene ignorišu, naročito baka, a žive u kući iza mene, deli nas samo njihov vrt - požalila se.
Namjeravala je preduzeti neke korake za viđanje unuka uz pomoć institucija, ali je odustala.
- Kako su izabrali, tako neka sada žive s tim. Niti pijem, niti pušim, niti sam bila problematična u životu i mogu jedino biti ponosna na to što su svi izrasli u ozbiljne i radne ljude. Na žalost, negde su putem izgubili empatiju čak i za rođenu majku i baku. Mnogo je još toga što sam progutala i jedino što nakon svega još mogu reći je da se ponekad i sama čudim kako sam uz sve probleme ostala živa - zaključila je baka jela.
