Aurelija Tjere, unuka čuvenog glumca i reditelja Čarlija Čaplina krenula je dedinim stopama, te uz majku stvara čaroliju na daskama koje život znače. Od Čaplina je učila zanat, ali se uvek trudi da iskaže originalnostu u svemu što radi.
Komad „Zvona i čini“ potpisuje rediteljka Viktorija Čaplin, ćerka Čarlija Čaplina i Une O’Nil, inače naslednice velikog pisca Judžina O’Nila.
Umetnicu Aureliju Tjere ugostila je direktorka Beogradskog festivala igre Aja Jung, a mnogobrojnim medijima na današnjoj konferenciji, glumica je govorila o radu sa svojom majkom, komadu koji je, kako je objasnila, izrazito specifičan i neiskaziv, kao i inspiraciji, talentu i humoru koji je nasledila od umetničke porodice i utkala u svoj rad.
– Predstava “Zvona i čini” bazirana je na optičkim iluzijama, donosi niz iznenađenja, a najlepše je kada publika dođe bez očekivanja i predznanja, te zajedno sa nama otkriva ono što smo želeli da prenesemo jer nema reči koje mogu zameniti iskustvo u pozorištu. Moja majka je režirala i kreirala ovaj komad i nikada zaista nisam saznala šta joj je bila inspiracija. Viktorija je tajanstvena i vrlo specifično radi, tako da sam i ja, dok smo radile na ovom komadu, otkrivala malo pomalo. Svakim igranjem, otvori mi se nešto novo. Nadam se da se i publika isto oseća – objasnila je Tjere Čaplin.
Komad je pobrao izvrsne kritike, pa je tako londonski „Tajms“ okarakterisao da „Zvona i čini“ nose duh nadrealnog humora i nepredvidivosti, ispunjavajući poetski nestašluk koji implicira sam naslov, dok je kritičar „Gardijana“ poručio: “Uštipnite se: Aurelija Tijere usavršava umetnost građe na sceni”.
Rad s majkom može biti i „noćna mora“
Aurelijini roditelji Viktorija i francuski glumac Žan-Batist Tjere osnovali su i nastupali u cirkusu, a pojavljivali su se i u filmu “Klovnovi” Federika Felinija (1970). Rad sa majkom opisuje kao veličanstven, iako je nekada, priznaje, na granici eksplozije:
– Mogao bi taj rad biti noćna mora, ali nije. Zapravo je malo čudo, čarolija koja se stvara kada radimo zajedno. Može doći do haosa, ali obično je veoma kreativno. Mnogo volim kako moja majka radi, način na koji istražuje i stvara sva ta čuda na sceni.
Igrajući sa svojim partnerom Džejmijem Martinezom, svestrana francuska umetnica Aurelija Tjere Čaplin osvaja nepoznate teritorije gde su magija, nadrealnost i humor uobičajeni, sve dok se iznenada ne nađe u nemilosti predmeta koje pokušava da prigrabi. Tada stolice i stolovi počnu da klize i da se pomeraju nezavisno, zidovi oživljavaju, a naizgled obične stvari pretvaraju se u čudne životinje, šuma čiviluka u pravog zmaja. Neobičnost se u ovom komadu sučeljava sa čudom i iluzijom, podsećaju organizatori Beogradskog festivala igre, koji će se po 21. put odvijati od 9. marta do 10. aprila naredne godine u Beogradu i Novom Sadu.
Upitana o specifičnom humoru u predstavi i nasleđu dede Čarlija Čaplina koji je bio simbol predstavljanja sveta i svih problema s kojima se suočavamo, kroz satiru, kaže da su to neuporedivi svetovi, ali da se nada da je približnog kvaliteta.
– Humor je specifičan. Nadam se da sam dosegla bar donekle te visine. Volala bih da se publika zabavi i da putuje kroz različite svetove sa mnom. Ipak, koliko god da ima humora koji pominjete, ne bih mogla da ga poredim sa svojim dedom – iskrena je bila glumica za naš portal.
Oduvek je imala utisak, kako je dodala, da je celog života upoznavala svog dedu kroz svako novo gledanje njegovih filmova:
– Kao i mnogi ljudi širom sveta, i ja sam veliki fan mog dede. Mislim da sam ga više upoznala gledajući ga na ekranu. Znate, nasleđe Čarlija Čaplina pripada više njegovoj publici, nego nama, njegovoj porodici. Pripada svima onima koji osećaju tu vibraciju njegovog dela dok ga gledaju u filmovima. Svima onima koji ga vole. Tu leži njegovo pravo nasleđe. “Uzela” sam od njega ono što i vi dok ste gledali njegove filmove. Čarli razgovara sa nama i inspiriše nas. Nije važno da li je to film, predstava ili knjiga koja je inspirisana njegovom kreacijom. U tome leži snaga umetnosti. Imate osećaj da je lična i da se baš vama obraća!
Ipak, ono što je nasledila, i ponosno čuva i neguje, jeste ljubav prema pozorištu i glumi uopšte.
– Obožavam teatar, jer koliko god da ste spremni pred izlazak na scenu, postoji ono “nešto” što čini svako igranje posebnim. Pojave se oni elementi koji se ne mogu kontrolisati, ono što je živo, što se menja na sceni i sa svakim dizanjem zastave desi se nova čarolija.
Aurelija ističe i da nikada nije osećala pritisak što potiče iz slavne porodice.
– Pre bih to opisala kao magičnu stvar. Međutim, ono što je najvažnije jeste to da sve nestaje i postaje manje važno kada zakoračite na scenu i zavesa se podigne. U tom trenutku ništa nije bitno – ni ko su vam roditelji, ni ko baba i deda. Nisu važne ni sve fantastične predstave odigrane pre vaše, svi snimljeni filmovi, sve što su vas učili i čime ste se hranili… Kad počne predstava, važni ste samo vi i ono što je u vama. Jedina realnost je na toj sceni između vas i publike i jedino istinito jeste ono što ćete predstaviti i ili ide ili ne. Ali, šou mora da se nastavi!
(Stil / Nova.rs)
