Vuk Stefanović Karadžić ostavio je neizbrisiv trag u srpksoj istoriji kao srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Međutim, reformator našeg jezika u privatnom životu suočavao se sa brojnim skandalima. Sa suprugom Anom Kraus imao je 11-oro dece, a preživelo je samo dvoje - Mina i Dimitirje. Polagao je nade u sina, misleći da će imati sjajnu budućnost i imresivnu karijeru, ali Vukov naslednik je krenuo stanputicom.
Rođen je u Beču 1836. godine i to na istog dana 12. jula kao i njegova sestra Mina, koja je došla na svet 1828. Dimitrija je od malih nogu krasila inteligencija i marljivost, te su mnogi mislili i da će prevazići svog oca. Ali, ispostavilo se da će ceo život živeti u njegovoj senci.
Ipak, srpski prosvetitelj bio je poznat kao posvećen i brižan otac, pun ljubavi za svoju decu. Zato je oduvek gledao da im omogući školovanja u najboljim obrazovnim institucijama.Tako, Dimitrije je školovanje nastavio na najboljim vojnim akademijama u Austriji, Nemačkoj i Holandiji, te je postao jedan od najsvestranijih i najobrazovanijih oficira tog vremena. Bio je mlad, inteligentan, školovan i ambiciozan, talentovan za tehniku.
Iako je bio okružen ljubavlju i pažnjom, Dimitrije je bio i "manjkave ličnosti". Još tokom školovanja, "dočepali"su ga poroci, te je vreme provodio kockajući se i opijajući. To ga je "bacilo" u velike dugove.
Bio je kadet Inženjerske akademije u Klosterbruku (današnji grad Znojmo u Češkoj). Školovao se na vojnim akademijama u Austriji, Nemačkoj i Holandiji. Bio je stipendista Ministarstva prosvete Srbije u periodu 1850-1855. Odlukom Vlade Srbije poslat je u Berlin radi usavršavanja u vojnim naukama, a zatim 1857. odlazi u Antverpen da bi izučio građenje utvrđenja.
U jesen 1858. je došao u Beograd i dobio čin kapetana druge klase. Odao se kocki i pijanstvu i ubrzo upao u dugove iz kojih ga je otac izvlačio. Dobio je prekor i od kneza Mihaila Obrenovića koji je o svemu tome zvanično obavestio Vuka Karadžića, i opomenuo ga da uspostavi kontrolu nad Dimitrijem. Vuk ga je tada uzeo u zaštitu i Dimitrije se privremeno smirio. Dobijao je pisma od svoje sestre Mine, veliki deo knjige „Pisma Mine Karadžić Vukomanović“ upravo čine pisma Dimitriju.
Svađa sa sestrom
Mina i Dimitrije su bili jako povezani, posebno što su im prethodna braća sva umirala, te im je detinjstvo bilo obeleženo tragedijama. U njemu je videla deo sebe, te je sve njegove ispade i skandale opravdavala.
Međutim, nakon smrti čuvenog prosvetitelja, njihov odnos doživeo je sunovrat, a prvi sukobi su počeli oko raspodele očeve imovine. Naime, Dimitrije je želeo da prenese sve što je otac pisao u Beograd i da ih odštampa, iako je Vukova poslednja želja bila da rukopisi ostanu u Mininim i majčinim rukama i da one lično time raspolažu.
Kada se Mina pobunila protiv takvog čina, Dimitrije joj je pripretio da je može lišiti srpske penzije. Odnos brata i sestre se sve više pogoršavao, a Vikov naslednik je počeo da rasporedaje imanja, kako bi imao dovoljno novca za sve svoje poroke. Epilog takvog nedopustivog ponašanja bio je oduzimanje profesura na Vojnoj akademiji. Dimitrije je morao da napusti otadžbinu i ode u Rusiju.
Spekulacije o vanbračnom sinu
U Rusiji je živeo gotovo na ivici egzistencije, provodeći dane između pvoremenih poslova i niskih strasti.
Kako se Dimitrije nije ženio smatralo se da je Mininim odlaskom potpuno ugašena Vukova loza. Međutim, prema zapisima savremenika Dimitrije je u Rusiji imao vanbračnog sina. Njegov praunuk, a Vukov čukununuk bio je ruski pesnik i prevodilac Nikolaj Vladimirovič Stefanovič (1912—1979). „Nikolaj Stefanovič dobro je poznavao jezike naroda Jugoslavije jer je njegov otac (Vladimir Mitrofanovič Stefanovič) bio Srbin“, zabeležio je Jefgenij Danilov u pesnikovoj biografiji. Za života nije objavljivao svoje pesme, ali je posthumno u Rusiji objavljeno nekoliko knjiga njegove poezije, poslednja „Poezija i pesme“ na stogodišnjicu pesnikovog rođenja, 2012. godine.
Nikolaj Vladimirovič Stefanovič umro je na današnji dan, 14. aprila 1979. godine, u Moskvi. Da li je imao potomaka nije poznato, pa je moguće da je on bio poslednji potomak Vuka Stefanovića Karadžića.
Imanje otišlo na alkohol i kocku
Lagator (na turskom, označava "leglo zmija") je bio posed od 70 jutara koji je kupio Vuk Karadžić 1857. godine na licitaciji za 1000 dukata i jedan cvancik. To je dobio na poklon od kneza Miloša „da ostane njegovom potomstvu kao zaveštanje“. Posle Vukove smrti 1864. godine, njegov sin Dimitrije je objavio nameru da proda Lagator, i pozvao eventualne kupce da se jave. Od tog novca je kupio jednu kuću u Beogradu, a sve ostalo potrošio. Ponovo se odao alkoholu i kocki, te je jednom pao sa konja u pijanom stanju i ozbiljno se povredio.
Kada je ponovo upao u dugove i veoma srozao svoj ugled, oduzeta mu je profesura na Vojnoj akademiji 1865. godine i stavljen je na raspolaganje ministru vojske. Više se nije mogao zadržati u srpskoj vojsci i otišao je u Rusiju. U Petrogradu je služio kao oficir, kao dobrovoljac je učestvovao u srpsko-turskim ratovima 1876-78. Posle toga se ponovo vratio u Rusiju, gde je i umro od tuberkuloze 21.novembra 1883. godine. Stvari su mu prodate na licitaciji za iznos od oko 200 rubalja. O tome je njegova sestra Mina u Beču obaveštena pismom, dobila je novac ali nije poznato gde je sahranjen.
Da je umro u teškoj bedi govori i činjenica da do danas nije poznato gde se zaista nalazi njegov grob.
