Sedmogodišnja Milica, mala devojčica iz Čačka, dugi niz godina je proživljavala svoj život u potpunoj tami, budući da je rođena slepa. Njene oči nikada nisu videle slike stvarnog sveta, a svet oko nje je postojao samo kroz njene misli i maštarije. U tom mračnom univerzumu, nikada nije imala priliku da vidi svoje tri sestre niti svog oca Zorana, koji je s ljubavlju i upornošću pokušavao da promeni njen svet.
Milicin otac, Zoran, je neustrašivi heroj koji devojčici pruža istinsku očinsku ljubav. Od trenutka kada se rodila, zajedno su se borili da ona progleda, željni da joj pruže priliku da doživi svet oko sebe u svim svojim bojama i oblicima. Katarakta, zamagljenost sočiva oba njena oka, oduzimala joj je sposobnost vida. Zoran je bio neumoljiv u svojoj nameri da pomogne svojoj mezimici da progleda. Godinama je skupljao sredstva kako bi omogućio Miličinu operaciju u Rusiji, gde su joj uspešno vratili vid. Ipak, to je bio samo prvi korak u njenoj borbi za potpuno ozdravljenje.
Pre četiri godine, Milica je konačno imala operaciju u Rusiji, koja joj je omogućila da ponovno vidi svet oko sebe. Ipak, to nije bio kraj njene borbe. Da bi njene oči postale jače i sposobne da rade punim kapacitetom, bilo je neophodno da redovno posećuje stimulacije vida u Novom Sadu. Te stimulacije su bile ključne za obnavljanje funkcije njenih očnih mišića.
Zoran je ostao sam sa svoje četiri ćerke nakon što ih je njihova majka napustila. Njegova svakodnevna rutina bila je ispunjena napornim poslom kako bi osigurao svakodnevni hleb za svoje princeze. Iako je posvećeno radio sa trimerom kako bi održavao okućnicu i uspešno se brinuo o svojoj porodici, novčani izazovi su mu otežavali da plati Miličine terapije i stimulacije vida. Međutim, solidarnost i velikodušnost ljudi širom Srbije i dijaspore omogućili su da se Miličin proces lečenja i oporavka finansijski podrži.
Kroz teškoće i uspone, Zoran je bio neumoran u svojoj posvećenosti. Kako je vreme prolazilo, Milica je postepeno počela pokazivati znakove napretka. Njen osmeh kada je prvi put ugledala svet oko sebe bio je neizrecivo dragocen. Na Uskrs, sa srećom i radosti, shvatili su da je Milica konačno mogla da vidi. Ona je sama otvarala vrata, istraživala dvorište, približavala se svojim sestrama i igrala se sa svojim igračkama. Njeno ponašanje govorilo je više od reči – progledala je.
Zoran je ispunjen zahvalnošću prema ljudima koji su nesebično podržavali Miličinu borbu za vid. Njegovu veru u ljudsku dobrotu i snagu solidarnosti teško je izraziti rečima. Njegovo srce je ispunjeno zahvalnošću prema Bogu, lekarima i svima koji su pomogli u ovom putovanju. Za njega je to bilo pravo čudo.
Dok je i dalje nosio svoj trimer i marljivo čistio okućnicu, Zoran je sada imao olakšanje u svom srcu. Njegova Milica je progledala, ali to nije kraj priče. Njihova borba se nastavlja kako bi omogućili Milici da iskoristi svaku mogućnost sveta oko sebe, uključujući i sposobnost govora. Nema odustajanja, jer ljubav i vera u bolju budućnost pokreću ovog hrabrog oca.
U bliskoj budućnosti, Milica će krenuti u specijalnu školu, noseći ime "1. Novembar" u Čačku. Zoran gleda napred s verom u Boga i nadom da će sve biti dobro. Njegova priča je podsetnik na snagu ljudske ljubavi, istrajnosti i solidarnosti, i na to kako zajednički trud može stvoriti čuda u životima onih koje volimo.
