Jesu li majke baš uvek same krive ako ih ćerke i unuci ne zovu i ne posećuju? Ne mislimo pritom na decu koja su odselila u inostranstvo, pa ih deli hiljade kilometara, nego na decu koja žive relativno blizu, a opet ne dolaze.
Najčešći je izgovor – ‘nemamo vremena’. Gospođa Anka (87) našla je mnoga opravdanja za svoje tri ćerke od kojih ni jednu ne vidi i po tri meseca, iako dve žive ni sat vremena od nje.
Njen život, kako je ispričala za Moje vrijeme, nije bio lak.
“Udala sam se u susedno selo, samo što je naša kuća više na osami. Rodila sam tri devojčice, najstarija je imala 13, a najmlađa osam, kad je suprug stradao na poslu na građevini. Tri godine bio je u invalidskim kolicima, u teškim bolovima, život nam je bio pakao. Kad je umro, dobila sam deo njegove penzije, radila teško na zemlji da nismo gladni, imali smo i kravu, a svaki novčić išao je na školovanje dece. Dve ćerke završile su višu stručnu spremu, jedna srednju”, rekla je Anka na početku svoje ispovesti.
“Kad bi neko znao što znači za ženu, samu, da ostane s troje dece pred pubertetom, u školama, bez auta, bez telefona… dobro da sam živa ostala. Nije bilo vremena da razmišljam o tome mogu li ili ne mogu, niti imam li ili nemam. Pitaju me kroz život zašto se nisam preudala – nisam imala vremena, moje godine u snazi prošle su u borbi za opstanak”, nastavila je.
Sama i željna porodice
Devojke su se osamostalile – zaposlile se, udale, rodile. Jedna je u Nemačkoj, dve u Zagrebu. Gospođa Anka živi sama i kako kaže, sve može da razume, samo teško može da prihvati da mesecima ne vidi nikog od porodice.
“Navikla sam da budem sama. Malo imam, a još manje trebam. Posadim u vrtu malo, pomogla mi je jedna od ćerki na proljeće da pripremim zemlju. To mi je sva preokupacija danas. Zimi je teže, zime su duge, zatvorim se, a nito ne dolazi i po tri meseca. Imala sam jednu stariju komšinicu, ali ona je umrla prošle godine. Šteta što slabije vidim pa televiziju samo slušam, tek toliko da nešto se čuje, inače bih i neki film pogledala. Često pomislim kako bi bilo lepo da sam češće sa ćerkama i unucima”, tužno govori Anka, a na pitanje zašto je ćerke ne posećuju trudi se da nađe valjano opravdanje i razlog.
“Imaju svoja posla i one. Jedna ni ne vozi, baš retko dođe. Druga dođe, a tako, jednom u dva ili tri meseca. Najmlađa je u Nemačkoj, nju vidim jednom godišnje, dođe na leto. Sad su i njena deca, moji unuci već veliki, idu svaki svojim putem, putuju po svetu, ne zanima ih moje selo, godinama ih nisam videla”, govori gospođa Anka, pa dodaje da već ima u praunuke.
“Ćerke u Zagrebu imaju i unuke koje čuvaju, stalno govore da su u nekoj gužvi. Svi su u žurbi, i ćerke, i unuci, svi. Pa ja svoje unuke jedva i poznajem, samo se s jednom unukom ponekad čujem, ostali ne zovu. Ali generalno ne znam kuda ide ovaj svet, pre nismo imali vremena, sad ne oru ni ne kopaju ni štale nemaju, a opet vremena ni za lek. Nazovem jednu ćerku, svaki put je nešto – ili kaže da joj je neko na vratima, ili ju baš sada neko zove, kaže zvati će kasnije, pa zove za dva dana.”
“Zovem drugu, ta još radi, ima problema sa zdravljem, ona pak stalno govori da je umorna, te mora da kuva, te ima posla po kući, nema vremena da priča. A žao mi je, radi u smenama i to ju je baš iscrpelo, te popodnevne smene su za ženu dugoročno stvarno nezahvalne. Ja znam da nema kad ni da zove ni da dođe, radi subotom i nedeljom nešto kući napravi, a treba malo i predahnuti”, govori.
“Ja se iskreno više ni ne usudim da ih nazovem. Što ću da im smetaam, imaju svoje obaveze. I gorivo je skupo. Sve znam, samo govorim, ta gorka praznina u meni uvek ostane kad me tako brzo otkače.”
Samo jednu želju ima
Ćerka koja je u Nemačkoj, kaže, zove barem jednom nedeljno. “Ta bi mi sve na svetu donela i dala, a meni ništa više ne treba. Meni treba još samo da se jednom svi okupimo, moje ćerke i moji unuci i moji praunuci, da ih sve jednom vidim na okupu, eto to bih volela. Neka idu dođavola i ti telefoni kad ja više živog čoveka ne vidim”, zaključuje gospođa Anka, dok krišom suze briše.
