Sandra je bila najlepša devojka Niške Banje, pa je otac uhvatio sa iglom u veni: Snosi teške posledice zbog špriceva koje je našla u kontejneru

Uzimanje heroina za Sandru Mančić postalo je svakodnevna stvar već sa 12 godina, a do svoje tridesete postala je zavisna od intravenske konzumacije ovog opasnog narkotika. Njena priča je težak podsetnik na to koliko rani dodir s drogom može promeniti život, ali i koliko je ljudska volja snažna kada se odluči da se bori.

Iskrena ispovest

Sandra u svom govoru ne štedi ni emocije ni reči. Sada, osvrćući se na svoj život i mladost, govori otvoreno i gotovo bolno iskreno:

„Tada nisam znala da ću ja da budem narkomanka, mislila sam da ću da budem narkomanka onako malo, kao u knjizi 'Mi deca sa kolodvora Zoo'. Sada, gledajući tu devojčicu, sebe... Katastrofa! Ja bih je dala u neku ustanovu na prevaspitavanje. Sad bih joj rekla – pravo je čudo što si živa i budi srećna zbog toga, jer kako si hodala i gde si koračala, uopšte nije normalno da postojiš na ovoj planeti. Imala sam 12 godina kad sam uzela drogu i to ne neku laku - ja sam odmah uzela heroin!“

Njene reči otkrivaju dubinu ličnog straha, ali i svesnost o opasnostima koje je savladala. Sandra priznaje kako je gledajući decu svojih prijatelja osećala strah:

„Danas, ja nemam decu, ali gledam drugu decu, gledam decu svojih prijatelja i uplašim se same sebe. Eto najiskrenije.“

Ove reči osvetljavaju koliko rana zavisnost i život u opasnim okolnostima mogu ostaviti trajne posledice, ali i koliko je važno prepoznati sopstvenu vrednost i boriti se za život.

Borba sa osamljenošću i inspiracija za druge

Iako Sandra danas često živi u osamljenošću, njena priča i dalje inspiriše. Ona je primer hrabrosti, lične odgovornosti i istrajnosti. Njena otvorenost u vezi s HIV-om i zavisnošću pokazuje koliko je važno govoriti o problemima, koliko je osnažujuće priznati sopstvene slabosti i koliko može pomoći drugima da prepoznaju opasnosti i traže pomoć.

Sandrina poruka je jasna: život se može promeniti čak i kada deluje da je sve izgubljeno. Njena borba nije samo lična – ona postaje glas onih koji nemaju hrabrosti da progovore, ali čiji životi zavise od razumevanja, podrške i društvene svesti.

Od povremenog uzimanja narkotika do intravenske zavisnosti

Sve je počelo povremenim uzimanjem narkotika, kako sama Sandra ističe. Od svoje 12. do 17. godine konzumirala je drogu s vremena na vreme.

„Nekada uzimam tri dana u kontinuitetu, nekada prođe tri meseca da ne uzmem ništa“, priznaje Sandra, osvrćući se na svoj prvi susret sa svetom narkomanije.

Ove prve probe bile su, kako ona sama kaže, samo eksperimentisanje i istraživanje opasnog sveta droge.

Prvi susret s heroinom intravenski

Sandra detaljno opisuje trenutak kada je povremeno uzimanje prerastalo u zavisnost:

„To su bile povremene probe, povremena uzimanja. Ja sam probala heroin ušmrkavanjem u nos, dok se nije desio taj 8. avgust 1994. godine, kada sam uzela heroin intravenski. Sećam se toga dobro, bilo me je strah, tada sam prvi put osetila to što zavisnici od heroina zovu 'fleš'. Mislim da je to bio početak mog kraja.“

Taj trenutak, kada je droga direktno dospela u krvotok, bio je prekretnica. Sandra priznaje da tada još uvek nije bila svesna koliko ozbiljna i trajna zavisnost može biti.

Neznanje i nemar kao početak opasnog puta

Kako objašnjava, njena mladost bila je obeležena nepažnjom, nemarom i neznanjem, što je dovelo do toga da se zavisnost neprimetno uvlači u njen život:

„Jednostavno, ako uzmemo u obzir tu moju nepažnju, nemar i neznanje i jednu narkomaniju koja se tu umešala, ja nisam ni znala da ću da postanem narkoman. Nisam znala da se pazim ni od čega.“

Situacije u kojima su tražili drogu često su bile opasne i nesigurne. Sandra se priseća kako je, u trenucima krize, droga bila jedina prioritetna stvar:

„Dešavalo se u pola noći da jedva dođemo do droge u krizi, ali nigde nemamo da kupimo špric i iglu i sećam se jedne prilike – bili su kod niškog Instituta, kontejneri u prizemlju, bili su puni špriceva, ali onih velikih, ali nama to nije smetalo, bilo kakva igla, jer nemamo gde da kupimo. Uzimali smo to i prokuvavali, sećam se plavo-zelene igle, debele i dugačke, ali jednostavno mi nismo imali ništa drugo.“

Ovaj deo ispovesti jasno pokazuje koliko su mladost, nepažnja i odsustvo sigurnih resursa mogli da ugroze zdravlje i život. Sandra otvoreno priznaje opasnosti kroz koje je prolazila i hrabro govori o realnosti intravenske zavisnosti.

Početak puta ka borbi

Ova sećanja su bolna, ali služe i kao opomena i obrazac iskustva za druge. Sandra ne prikriva greške svoje mladosti, već ih koristi kao sredstvo da upozori i inspiriše:

mlade da budu svesni opasnosti droge, društvo da razume koliko je važna podrška i dostupnost sigurnih informacija, one koji se već bore sa zavisnošću da prepoznaju znakove i traže pomoć.

Iako je njen put bio težak i obeležen krivim koracima, Sandra ostaje simbol hrabrosti i otvorenosti, spremna da javno govori o svom iskustvu, kako bi pomogla drugima da ne upadnu u iste zamke.

„Sa 18 godina sam bila heroinski zavisnik“, priseća se Sandra Mančić, jedna od retkih žena sa ovih prostora koja javno govori o svojoj dugogodišnjoj borbi sa zavisnošću, HIV-om i AIDS-om.

Sve je počelo 90-ih godina, u vreme kada je do svega bilo teško doći, a droga je ipak našla put do mladih i radoznalih. Sandra priznaje da na početku nije morala da kupuje heroin – uzimala ga je povremeno, gotovo eksperimentalno.

„Drogu nisam kupovala na početku, kupovala sam kad sam počela da imam krize, kada sam postala zavisnik, to je bilo 1995. godine. Imala sam tada 18 godina, tada sam već bila ozbiljan zavisnik“, kaže Sandra.

Prvi koraci ka ozbiljnoj zavisnosti

U svojoj ispovesti, Sandra otkriva i kako je droga postala centralni deo njenog života, čak i kroz porodične predmete:

„Sećam se prve minđuše koje sam rasparila, zlatne, dečije. Jednu sam dala dečku, druga je bila kod mene, a onda su i njegova i moja otišle na heroin. Posle toga zlatni krstić, bilo je dosta zlata, a na kraju sam prodala maminu burmu, to je bio baš problem u kući.“

Ovi detalji jasno pokazuju koliko zavisnost brzo prerasta u ozbiljan problem, utičući ne samo na lični život, već i na porodične odnose i vrednosti.

Bolni susreti s porodicom

Sandra se priseća i teških trenutaka kada je porodica otkrila njeno stanje:

„Video me je otac kako uzimam drogu, ušao je u sobu kad je meni moj momak vadio špric, video je špric u njegovim rukama i kako ga spušta na sto. Tu scenu je video i samo je zatvorio vrata, ništa nije rekao. A ja sam rekla – eto sad si me bar video, sad bar znaš. Grozno.“

Ovaj trenutak, iako težak, pokazuje koliko zavisnost utiče na međuljudske odnose i koliko je bolno roditeljima da gledaju svoju decu kako se suočavaju sa smrtonosnim porocima.

Jednu rečenicu svog oca Sandra nikada neće zaboraviti. Otac je umro sa saznanjem da je njegova najmlađa ćerka zavisnik, i neposredno pošto je saznao da je HIV pozitivna.

„Meni je on rekao ono što je i trebalo – ne, ti ne treba da imaš decu. Zato što sam ja imala 17 godina kada sam ostala trudna i on je kao staratelj trebalo da potpiše saglasnost da bih ja imala abortus i njega je to jako pogodilo.“

Ova rečenica ostala je Sandri urezana u sećanje – kao podsjetnik na težinu odgovornosti i realnost posledica njenih odluka u mladosti.

Lavirint problema: od droge do zatvora

Sandrin život je bio obilježen nizom teških događaja, koji su pratili njenu zavisnost:

• droga i intravenska upotreba heroina
• hepatitis C
• borba sa HIV-om i AIDS-om
• zatvor zbog predoziranja i smrti mladića u njenoj kući

„Opor život uzeo je danak. Živela sam bez redovnih primanja, redovnih obroka i bez struje, ali sam u zatvoru prelomila. Tada sam shvatila da moram da se promenim.“

Ovi trenuci prelomili su njen život i otvorili put ka apstinenciji i pokušaju da povrati kontrolu nad sopstvenim životom.

Sandra Mančić danas predstavlja glas onih koji su preživeli najteže trenutke zavisnosti, otvoreno govoreći o svojoj prošlosti. Njena priča je teška, ali i inspirativna – pokazuje kako je moguće, i pored svega, izgraditi život svesno, hrabro i s nadom.

Njena otvorenost služi kao opomena, ali i kao motivacija: da se prepoznaju znaci zavisnosti, da se potraži pomoć i da se ne krije istina, jer samo iskrenost može biti početak promene.

U zatvoru saznala da ima AIDS – Sandrina priča

Tačno je 24 godine kako je Sandra Mančić, tada u istražnom zatvoru, saznala za svoju dijagnozu. Bio je to trenutak koji je promenio njen život, trenutak kada su lekari prvi put otvoreno analizirali rezultate i kada je Sandra prvi put stala pred lice javnosti i javno priznala svoju borbu.

„To su te neke stvari gde je trebalo da dobijem podršku, a ja sam je apsolutno izgubila. Doktori nikada ne kažu: 'Ej, znate, sada imate sidu'. Oni su nas naučili da se to zove CD4 i da je to 350. To je izgledalo tako što je doktor otvorio rezultate i rekao: 'Sandra, CD4 je 200'. Znamo i on i ja da to nije dobro, da je to već faza AIDS-a. Nikada, bar ja nisam čula od infektologa: 'Znaš Sandra, ti sada više nemaš HIV, nego imaš sidu'.“

Ovaj trenutak je bio težak, surov i nepripremljen, ali Sandra je ostala hrabra i iskrena u svojoj ispovesti.

Šok i prihvatanje dijagnoze

Najteže joj je, kako priznaje, palo saznanje da je HIV pozitvna:

„Teže mi je palo kad sam saznala da sam HIV pozitivna, to je bila šok informacija, neočekivana skroz. Već kad su počele da se dešavaju bolesti AIDS-a, znala sam to i bila sam spremna.“

Sandra je opisala kako je prvi susret sa ovom dijagnozom bio emotivno intenzivan, jer, iako je već bila suočena sa brojnim izazovima zavisnosti, saznanje o ozbiljnoj bolesti dovelo je do osećaja osamljenosti i potrebe za podrškom koja nije stigla.

Borba s heroinom i opijatima

Pre dijagnoze AIDS-a, Sandra je prošla trnovit put pokušaja, pogrešaka i recidiva, boreći se s opijatima. Tek 2005. godine, kako sama ističe, postaje najveći neprijatelj heroina.

„Od 2005. godine najveći sam neprijatelj heroinu. Ali ta moja priča, ono što sam prošla i doživela, održala me je i dala mi snage da mogu da pomažem i drugima.“

Ova hrabrost i odlučnost u borbi s narkomanijom omogućile su Sandri da transformiše svoj život, da ne prestane s borbom, već da ga usmeri ka podršci drugima koji prolaze kroz slične izazove.

Društvene posledice i socijalna izolacija

Greške iz prošlosti nisu ostavile posledice samo na zdravlje, već i na njen socijalni život. Sandra se suočavala s osudama, odbacivanjem i neprihvatanjem, toliko da se u jednom trenutku osećala socijalno potpuno mrtvom.

„Bilo je trenutaka kada sam se osećala kao da me društvo više ne vidi, kao da sam potpuno sama. Sve je to deo posledica onoga što sam prošla, ali me nije slomilo. Naprotiv, probudilo je želju da napravim promenu.“

Aktivizam i pomoć drugima

Iz tih iskustava proistekla je njena odluka da postane aktivistkinja i podrška osobama sa HIV-om i zavisnicima. Sandra je osnovala nevladinu organizaciju posvećenu pomoći obolelima i učinila svoju životnu priču javnom, kako bi inspirisala druge i pružila konkretnu podršku onima koji prolaze kroz slične borbe.

„Sve što sam prošla, sve te borbe i padove, pretvorila sam u snagu. Moj cilj danas je da budem oslonac onima koji nemaju kome da se obrate, da pokažem da, i pored svega, život može da se nastavi i da postoji nada.“