Njena životna priča prvi put je dospela u centar pažnje pre 27 godina, kada je gostovala u emisiji Opre Vinfri. Tada petogodišnja devojčica, krhkog tela, ali nesvakidašnje snage, iskreno je govorila o svom životu, izazovima i bolnim gubicima, dirnuvši milione gledalaca širom sveta. Njena hrabrost i mudrost nadmašile su godine, a mnogi su ostali zapanjeni načinom na koji je sa samo šest godina već postala borac za podizanje svesti o HIV-u i AIDS-u.
Danas, Hajdija Brodbent ima 39 godina i i dalje je posvećena borbi protiv HIV-a. Kao dugogodišnja aktivistkinja, koristi svoj glas da edukuje ljude, razbija predrasude i pruža podršku obolelima. Njena misija nije se zaustavila ni nakon tri decenije – i dalje učestvuje u javnim kampanjama, govori na konferencijama i deli svoje iskustvo, uključujući i putem društvenih mreža, gde redovno podseća na važnost testiranja, prevencije i medicinskog tretmana.
Hajdijina priča počela je u Las Vegasu, gde je rođena kao HIV pozitivna beba. Njena biološka majka, koja je takođe bila nosilac virusa, ostavila ju je ubrzo nakon rođenja. Kada je devojčica napunila šest godina, usvojili su je Loren i Patriša Brodbent. Sudbina je htela da se Hajdijina biološka majka nekoliko godina kasnije ponovo porodi u istoj bolnici, gde su lekari odmah testirali novorođenče i otkrili da je i ono HIV pozitivno. Tragom tog saznanja, odlučili su da testiraju i Hajdiju – rezultat je bio pozitivan. Prognoze lekara bile su surove i obeshrabrujuće. Smatralo se da neće doživeti više od pet godina.
Baš u tom periodu, pojavili su se prvi ozbiljni simptomi bolesti. „Imala sam gljivičnu infekciju mozga, infekcije krvi, upalu pluća... Moja koža bi nekoliko puta poplavela”, govorila je kasnije Hajdija, prisećajući se teških trenutaka svog detinjstva. No, ono što je tada šokiralo javnost bio je njen odgovor na pitanje šta joj je najteže u životu. Sa suzama u očima, rekla je: „Kada moji prijatelji umru... Mnogo mojih prijatelja umire od AIDS-a.”
Uprkos izazovima, Hajdija nikada nije želela da je drugi sažaljevaju. Umesto toga, vodila se filozofijom da je „sutra novi dan” i da svaki dan treba iskoristiti da napravi nešto značajno. Jedna od osoba koje su joj pomogle da usmeri svoj glas i snagu bila je poznata aktivistkinja Elizabet Grejzer, osnivačica fondacije za borbu protiv AIDS-a. Ona je upoznala Hajdiju tokom njenog lečenja u Nacionalnom institutu za zdravlje i zamolila njene roditelje da joj dozvole da se pridruži humanitarnim akcijama.
Tako je sa samo šest godina Hajdija postala jedno od najprepoznatljivijih lica borbe protiv AIDS-a u svetu. Njena priča inspirisala je mnoge, a njen angažman u humanitarnim i obrazovnim kampanjama pomogao je u širenju svesti o HIV-u u vreme kada je stigma o ovoj bolesti bila još snažnija nego danas.
Tokom godina, pojavila se u brojnim dokumentarcima, govorila na koncertima i okupljanjima posvećenim podizanju svesti o HIV-u i AIDS-u, a nekoliko puta se ponovo našla u emisiji Opre Vinfri. Svojim govorima nastojala je da razbije predrasude i pruži nadu onima koji su tek saznali za svoju dijagnozu.
„HIV nije smrtna kazna, već doživotna kazna... Možeš da živiš, ali moraš da piješ terapiju, ideš kod lekara i da se neprestano boriš da obezbediš zdravstveno osiguranje”, rekla je jednom prilikom, ukazujući na svakodnevne izazove s kojima se susreću HIV pozitivne osobe.
Njena borba traje i danas. Iako su se uslovi za lečenje HIV-a značajno poboljšali od devedesetih godina, Hajdija i dalje ulaže svoj trud u edukaciju i podršku obolelima. Njena priča nije samo svedočanstvo o preživljavanju – ona je dokaz da hrabrost, istrajnost i želja da se svet promeni na bolje mogu nadjačati i najteže prognoze.
