Posle napornog dana provedenog na poslu najviše se radujem kada sa sinom dođem u park. On se igra sa drugarima, a ja mogu na miru da sedim čitajući knjigu i uživajući.
Danas je do mene na klupi sela jedna mlada žena. Parkirala je dečija kolica blizu klupe, a ja sam mogla videti da u njima spava malena devojčica.
Nakon par minuta primetila sam da nesrećna žena plače! Pitala sam je da li mogu nekako da joj pomognem, a iz nje su potekle bujice reči:
"Tako sam umoran od ovog porodičnog života! Muž i ja se stalno svađamo, a posle svake naše svađe muž odlazi da živi sa majkom. Ponekad sa njom živi nedelju dana, a ponekad i duže. I sve to vreme ne zove me i ne piše mi. Uvek sam prva koja zove i prekida neprijatnu tišinu. Kad se muž vrati kući, traži da ga zamolim za oproštaj. I ja ga molim, jer ga mnogo volim i plašim se da ga ne izgubim. I sada živim sama sa svojom ćerkom. Muž je otišao pre više od nedelju dana. Zar je to normalno?! Nemam više snage da sve ovo izdržim!"
Srela sam je u parku, bila je izgubljena i uplakana, preko svake mere umorna...
