Ključno pitanje, prema rečima Vedrane Rudan, jeste da li bebe mogu da budu srećne dok su majke žive ili to postaju tek kada "daveži" koji ih finansiraju odu na onaj svet?
Književnica Vedrana Rudan na svom blogu, u jednoj od kolumni, pisala je o ljubavi majke prema deci.
„Jako sam rano poželela imati decu“, piše Vedrana, te dodaje da nije previše pažnje posvećivala traženju idealnog muškarca jer je tada mislila da su svi isti.
„U modi su bili visoki mužaci širokih ramena i krupnih šaka. Većina žena svoju ljubav prema partneru ne doživljava kao nešto što će joj odrediti sudbinu. Više pažnje posvećuju odabiru venčanice nego testiranju budućeg oca svoje dece. Kad se zaj****o, ne čudimo se previše“, dodala je ona.
Objašnjava da je mnogo puta gledala da se strastvene ljubavi pretvaraju u strastvenu mržnju.
„Ljubav ima svoj rok trajanja. Dugačka, bela haljina uvek se može pretvoriti u kratku u kojoj ćeš nekoj nesretnici otići na venčanje. Ti, konačno slobodna, ona pravomoćno osuđena. Ali…Neko nam je rekao, postoji bezuslovna ljubav, postoji večna ljubav, postoji ljubav otporna na oluje, poplave, požare, potrese. Ljubav majke prema svojoj bebi. Bebine godine tu ne igraju nikakvu ulogu. Dok postojiš, ono što si rodila za tebe je beba. Bespomoćno stvorenje sme sve i sve mu je unapred oprošteno“, piše Rudan.
„Moja prijateljica je ćerki dala kuću pa sebi u sedamdesetoj iznajmila stančić. Ovih je dana vlasnik tera na ulicu jer će garsonjeru da proda. Sama je kriva. Je li „kriva“? Što ako je ljubav između majke i njene mladunčadi nešto veće od života? Druga prijateljica je sinu u kešu platila stan, kupila mu auto, plaća njegove režije, jedva preživljava. To radi za svoj duševni mir. Majka meri svoju sreću veličinom sreće svojih beba“, piše dalje književnica.
Ključno pitanje, prema rečima Vedrane Rudan, jeste da li bebe mogu da budu srećne dok su majke žive ili to postaju tek kada odu daveži – kako ih naziva u tekstu – koji ih finansiraju?
„Tu su i pogrebni troškovi. Bebe su najsrećnije dok stoje na rubu majčinog groba i jecaju u neverici. Organizovala sam svoju sahranu. Platila sam čoveka da moju urnu odveze barkom na otvoreno more i prah istrese u dubinu. Do smrti me žderalo dete, nakon smrti će me gutati ribe. To će mi biti najbolja investicija u životu, oprostite, posle života. J****e! Moje dete voli orade. I nakon smrti ću biti jestiva?“, piše Rudan.
