Zreli ljudi se razlikuju od nezrelih najviše po tome šta dopuštaju sebi, smatra psihoterapuet Nebojša Jovanović.
"Nije baš da zrelom čoveku nikada ne dođe:
- da udari svoje dete, da se prodere…
- da otera partnera u tri lepe, da ga udari, da ga natera da radi nešto kako on hoće, da bude sebičan… da ga prevari…
- da se napije ili naduva, ili olakša sebi neku napetost na brz ali destruktivan način.
- da se okači o nekoga da uradi nešto umesto njega, da se otarasi neke odgovornosti…
- da zanemari neprijatne obaveze i pobegne od njih, da ih prespava, iskulira, izbleji, da radi ono što mu je lakše umesto onoga što zna da je bolje.
Nije baš da mu ne dođe, ali to ne uradi jer ne dopušta sebi neodgovornost prema onima koje voli (uključujući i sebe) i onome što voli, do čega mu je stalo. Zbog tog nedopuštanja sebi da radi ono što doživljava kao neodgovornost i neljubav, zrela osoba ima samopoštovanje.
To samopoštovanje mu ne da da čini ono zbog čega bi ga izgubio. To mu daje i samopouzdanje – može da se pouzda u sebe, u to da neće činiti nešto neodgovorno, već odgovoriti na razvojne potrebe onih do kojih mu je stalo i onoga do čega mu je stalo. I to samopoštovanje i samopouzdanje nije sertifikat koji vam važi na neki rok, već se obnavlja svakodnevno…
Nemojte se samooptuživati ako vam dođe da radite nešto što ne smatrate dobrim. Samo zauzmite odgovoran odnos prema tome i nemojte dopuštati sebi da činite ono zbog čega biste manje poštovali sebe.
“To” što vas navodi da dopuštate sebi stvari koje ne bi trebalo da dopuštate nije “jače od vas”. Vi “tome” dajete moć doživljavajući ga strašno važnim. Svaka zavisnost počiva na tome što čovek dopusti nekoj svojoj potrebi da preuzme vlast nad celinom i samoživo ugrozi dobrobit cele ličnosti. I u zreloj osobi postoje ti samoživi i nezreli delovi ličnosti, samo im celina ne dopušta da zavladaju.
Čovek dopušta sebi da čini ono što ne bi trebalo da čini zato što ne dopušta sebi ono što bi trebalo da čini-da se razvija u zrelu osobu, dobrog čoveka, da zrelo voli i radi."
