Svakoga dana nestaju ljudi koji su nam dragi. Primamo i izjavljujemo saučešća držeći se gradskih ili provincijskih običaja. Ti običaji i služe da uposle glavu kako bi se bol lakše podneo, ako uopšte može da se podnese.
Sa tugom dolazi i osećaj krivice, griža savesti da za voljene nismo učinili dovoljno, da smo mogli više. Sećamo se ružnih reči koje smo izrekli u besu ili hiru, a sada bismo dali sve da ih nikada nismo izgovorili. Ali, to je gorki deo života namenjen svakom čoveku. Bezgrešnih nema, naročito u zlim vremenima koja iz nas izvlače najgore. Da bismo popravili prošlost, trudimo se da o umrlima govorimo samo lepe stvari, dok nas iznutra grize neprijatan osećaj da smo se ogrešili o njih, bar jednom.
NE PROPUSTITE
Odakle dolaze salve komplimenata i lepih reči na komemoracijama prilikom sahrana, a svi dobro znamo da nikada o njima živima nismo govorili tako lepo kao kad su mrtvi? Dolaze iz čežnje za dobrotom, nagona da budemo makar tada pošteni i da odavanjem priznanja onom koga nema skinemo to breme koje nas neprestano muči: zašto mu ovako nisam govorio dok je bio živ? Mrtvi ne mogu da se brane. Mrtvi ne čuju, ne mogu da se zahvale, ni poraduju što su bili toliko voljeni a da nisu ni znali.
Volimo se dok smo živi. Pripazimo šta govorimo ljudima, kako se prema njima ponašamo i šta im radimo. Nemamo svi istu količinu dobrote i saosećanja, ali neće niko postati veći ako drugoga učini manjim. Budimo ljubazni i prijatni čak i prema onima koji nam prosto nisu simpatični. Ne kvarimo nekome dan samo zato što smo nervozni. Prihvatajmo izvinjenja. Ne iživljavajmo se. Ugušimo zavist, zlonamernost i malog sadistu u sebi, pa se radije povucimo nego da kažemo prejaku reč. Toliko brinemo šta drugi misle o nama, toliko nam se sviđa da dominiramo, a nema potrebe. Vidi se ko je kakav vrlo brzo.
Budi svoj, svetu se ionako ne može ugoditi: Mudra priča koju baš svako mora da pročita!
Ne čekajmo da neko umre kako bismo mu pevali hvalospeve.
"Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore", ispevao je Đorđe Balašević. I to je tačno.
Ne preterujmo, ne pravimo od smrti paradu kojom više ističemo sebe nego onoga sa kim se rastajemo. Mnogo je nekrologa gde onaj koji ga drži priča priče koje nikada nismo čuli za života pokojnika. I posle se divi sebi kakav je govor održao. Naravno da je "o mrtvima sve najlepše", ali i smrt treba da ima čast, kao i život.
Volimo se dok smo živi. Pritrčimo, pomozimo, pružimo lepu reč svakome, najpre našoj porodici, pa onda redom. Od takvih reči neko od njih živi, produže mu život, kao što ga uvrede skraćuju.
Pohvalimo one koji vrede, ne kritikujmo previše one koji nisu sposobni, nađimo meru. Podignimo one koji su pali, pustimo da se odmore umorni, otvorimo novčanik za osiromašene i bolesne, potražimo lek, dajmo savet i utehu. Sve im to dajmo i volimo ih dok su živi.
Kad umru, kasno je.
(Autor: Ljilja Jorgovanović / Magazin Lena
Magazin Lena čeka vas svake nedelje na kioscima uz dnevno izdanje novina Kurir)
