Otišao sam u prodavnicu. Iza polica vidim majku sa sinom starim oko 6 godina. Kako se kaže: siromašni, ali uredni. Dečak lep kao slika. Bilo je očigledno da nešto želi, ali nije ništa pitao.
Dok je mama kopala po korpi sniženih sitnica, pažljivo je uzeo kutiju s šarenim markerima, uzeo jedan, onjušio ga, pa ga vratio nazad. Zatim je dodirnuo neke nalepnice i uzdahnuto teško kao neki starac. Žena se blago sagnula ka njemu i rekla: "Nemam novca, sine." I samo je tiho klimnuo glavom. Sve je razumeo, kao neki stari čovek, a opet nosio je na sebi neku smešnu majicu punu boja, koja je odavala da je to dete, mali čovek. Srce mi je potonulo.
Iz nekog razloga setio sam se moje Ane i da mi ni ona nikad ništa nije tražila, jer je sve imala.
Razmislio sam samo sekund, a onda u korpu nabacao markere, nalepnice, kutiju sa plastelinom i razne dečje radosti. Brzo sam platio i potrčao napolje. Pitao sam se - kako dati, a da ne uvredim? Veoma osetljiva stvar...
Čekao sam dok majka dođe do kase, prišao sam mu veselo i reko: "Zdravo, dečko! Danas je dan veselih majica. Da li si to znao? Privodimo takmičenje karju i ti si pobedio. Ovo je tvoja nagrada!"
Dao sam mu kesu punu koještarija. Pogledao me je onim pogledom... Pa, znate...
Imao sam taj pogled samo jednom u životu! Bilo je to davno. Jedva sam sastavljao kraj sa krajem, a onda sam na svu svoju muku dobio otkaz na poslu. U džepu sam imao samo 100 dinara. Lutao sam ulicama razmišljajući kako da dođem kući i kažem ženi da nemam posao, a deca mala, mi podstanari...
Obreo sam se ispred nekog kioska gde su se prodavale srećke i greb-greb kartice. Kao hipnotisan uzeo sam jednu i dobio! Džekpot! E, tada sam imao taj pogled kao da sanjam!
E, upravo me tako gledalo ovo dete!
Dok se nije osvestio, ja sam izašao na ulicu i stvarno sam se osećao dobro - stvarno dobro! S pravom kažu: sve što radimo, radimo zbog sebe - i dobro i loše!
(Stil.kurir.rs)
