Koliko je svet postao zao i koliko je zlo ušlo i u decu pokazuje nedavni slučaj australijskog dečaka Kuadena Bejlsa, koga su vršnjaci nemilosrdno maltretirali.
Ovaj devetogodišnji stanovnik Brizbejna, Aboridžin po poreklu, rođen je sa ahondroplazijom, jednim oblikom patuljastog rasta. Dvarfizam, kako se ovaj deformitet često naziva u medijima, ima i dodatne posledice, pa je mali Kuaden nekoliko puta operisan kako bi lakše disao i spavao.
Umesto da njegova sudbina dirne drugove iz škole, oni su se prema njemu poneli kao čopor životinja, vređajući ga zbog izgleda, ali i zbog domorodačkog porekla.
Kad je Kuadenova majka, Jaraka, podelila na Fejsbuku video u kome se vidi kako dečak plače zbog užasa koji doživljava, njegova priča obišla je svet.
Mnogi su dečaku i njegovoj samohranoj majci pružili podršku, od popularnih australijskih ragbista, preko glumca Hjua Džekmena, pa do stotina hiljada nepoznatih saosećajnih ljudi. Ipak, zabrinuta majka je bila prisiljena da ugasi sve profile na društvenim mrežama, jer su uvrede na dečakov račun i tamo bile isto tako grozne kao i u životu. Kuaden je nekoliko puta pokušao samoubistvo, tako da se nesrećna žena bukvalno plaši za život svoga sina.
Dotle smo došli. Ovo nije film i zato moramo da se zapitamo kako vaspitavamo svoju decu i nisu li ona samo produžetak našeg vlastitog zla.
Porodična tradicija
Šta god ko mislio, dete moralne uzore najpre vidi u kući. Roditelji znaju da danas žive u vremenu kad je "čovek čoveku vuk" i da samo "najjači opstaju".
Nebitno zašto je tako, ali najgora usluga deci je da se od malih nogu uče ne odbrani od nasilja, već da ga i sami čine ako se osete ugroženim. Tako se deca napune strahom da će biti napadnuta, pa se brane oprobanim psihološkim mehanizmom da se iživljavaju nad slabijima od sebe. I drugačijima. To im deluje superiorno i nekažnjivo.
Kod svojih nervoznih roditelja svakodnevno čuju "vidi ovog debila, kretena, morona, idiota, Ciganina, žutaća, istetoviranog crnčugu, silikonsku d*olju, ku*vetinu, invalida, majmuna, kobilu"... Spisak je dug, maštovit i poražavajući.
Dok se tako roditelji prazne, deca se pune rečnikom uvreda, a kasnije ih sprovode u delo. Zbog čega da brinu ako i njihovi mama i tata tako govore?
Odavno nam je poznat izraz "dečja usta", situacija kad dete kaže nešto što ne bi trebalo, a čulo je u kući.
Zato roditelji treba da budu vrlo pažljivi kad govore pred najmlađima - oni su kao savršeni diktafoni koji snimaju svaku reč. Normalno je da ponekad izleti ono što ne bi trebalo, ali deca moraju da se nauče toleranciji i uljudnom ponašanju prema svima, a pogotovo onima koji su hendikepirani na bilo koji način.
Kako? Pa ekspresnim kažnjavanjem.
Nekažnjeno nasilje
Stiče se utisak da su roditeljski oblici kažnjavanja poklekli pred novim pravima deteta u kojima su se uloge pomešale - deca vaspitavaju roditelje umesto da je obrnuto. Nije više "batina iz raja izašla", ali istući dete zato što je nasilno, besno i bezosećajno nije jedini oblik kazne.
Ono što je teško uraditi je neprekidni razgovor, ubeđivanje, sugestija i - vreme koje treba posvetiti detetu. Ne samo što se pruža loš lični primer u kući, već se deca prepuštaju televizijskim sadržajima punim agresije i mobilnim telefonima gde je vršnjačko nasilje novi oblik zabave čak i osnovcima. Pa ko živi pamti kazne poput onih "idi u ćošak", "nema slatkiša", "nema igre s drugarima nedelju dana", "nema džeparca"? Niko. Ako je danas najveća kazna oduzeti detetu mobilni telefon i ne puštati ga da sedi za kompjuterom - neka bude.
Škola može da kazni male siledžije isključenjem, ali to je lečenje posledice, a ne uzroka. Pronađe se druga škola, a tamo je opet neko s nekom manom, deformitetom, drugačijom bojom kože, neko povučen, slab, mršav, siromašan, iz skromne porodice - idealna žrtva da ga čopor proganja, vređa, preti mu i pretvara tek započeti život u pakao.
Niko im nije utuvio u glavu da u životu treba biti fer, da se slabiji ne napada, da iza lica i tela koji nisu savršeni postoji divna duša, da niko nije kriv što je rođen takav kakav je i da ga takvog moramo prihvatiti. I nisu ugrožena samo deca s vidnim deformitetima. Svako ko se ne uklapa u moralni i estetski prototip koji vlada u porodici i društvu biće na udaru odreda nasilnika.
Niko nije posteđen
Postalo je mnogo moderno da se od ljudi danas traži famozni "ceo paket", formula po kojoj je za uspeh u životu važno da maksimalno dobro izgledaš i da si maksimalno prodoran. I roditelji počinju da od dece prave "cele pakete", zapostavljajući elementarno vaspitanje koje počiva na uvažavanju drugih. Gazi, sine, sve pred sobom. Obrazovanje postaje površno, a fizički izgled i kupovina odeće su ozbiljne aktivnosti. I najmanja mana ili nedostatak razlog su dečjem izrugivanju. Ako si nizak - onda si kepec. Ako si visok - "bandera" i "žirafa". Ako si mršav - "leš". Ako si debeo - "svinja" i "krava". Ako si nežan i prefinjen - mora da si peder. Ako se ne tučeš - "sisa"...
Netolerancija prema nesavršenostima dostigla je kulminaciju. Da se razumemo, uvek je bilo vređanja tuđih različitosti, ali su i roditelji i škola to brzo rešavali.
Ne praštaju se ni kratkovidost, proteze na zubima ili krivi zubi, zečja usna, bubuljice... Šta tek reći o drugačijoj boji kože, drugoj naciji ili veri? Šta reći o devojčicama izloženim raznim varijantama seksualnog zlostavljanja? A samo možemo da zamislimo kako je deci koja su rođena ili ostala bez ruke, noge, onim u invalidskim kolicima? Oni su glineni golubovi na koje se puca iz sveg oružja, rečima i nedelima.
Loše se završava
Ceo svet preplavila je pošast vršnjačkog nasilja, i to zahvaljujući lošem vaspitanju od strane roditelja i uticaju medija. Neretko se roditelji i deca zajedno zabavljaju na račun mana nekog od drugova. Naravno, ima ljudi koji potomstvo vaspitavaju na najbolji način, ali su očito u manjini. Da nisu, ne bi bilo toliko nasilja u školi, koje kasnije dovodi i do zločina.
Jesu li se roditelji zapitali u kakve će se odrasle ljude pretvoriti njihova brutalna deca?
Pretvoriće se u krvnike koji će zagorčavati život potčinjenima, brutalne šefove lišene ljudskosti i očeve koji će kod svoje dece negovati put do uspeha koji vodi preko mrtvih. Retko koje nasilno dete postane kvalitetan čovek. Mnoga od njih završe u popravnim domovima i zatvorima. A u nedostatku pogodnijih žrtava, okrenuće svoje uvrede i pesnice prema ostarelim roditeljima. Kako volimo da kažemo - u nešto se udarati mora.
Zato vaspitavajmo decu da nikada, baš nikada ne napadaju i vređaju drugu decu. Učimo ih ljubavi prema bližnjem, a ako nisu u stanju da je osete, neka bar ne učestvuju u hajkama na druge.
Odvojimo vreme za duge razgovore i dobre lekcije. Ne dozvolimo da budu prljavi mali heroji ovog vremena. Obiće nam se o glavu. A i njima.
Piše: Ljilja Jorgovanović
*Tekst je preuzet iz Lene, dodatka koji izlazi svake nedelje uz Kurir.
