Znate za onu narodnu izreku: "Mala deca, mala briga. Velika deca, velika briga!" Mogu vam reći da je to jedna velika prevara. U mom slučaju ova izreka zvuči ovako: "Deca su velika briga!"
Da se razumemo, volim ih! Htela sam da rodim svako od njih troje. Radovala sam im se. Podizala ih od kilo mesa. Preživeli i oni i ja onaj period grčeva, zubića, navikavanja na nošu, prohodavanja, vožnje bicikla na dva točka, vrtićkih bolesti, prvih domaćih zadataka, prvih ljubavi...
Sada imam 55 godina i napokon sam se dočepala zaslužene slobode. Ali ne lezi vraže!
Najstariji sin je diplomirao na vreme, našao posao i odmah se oženio. Što se mene tiče - prerano! Ali, to je njegova stvar. Ne mogu i oko toga da brinem. Godinu dana kasnije postala sam baka. Moj sin svaki dan dolazi kod mene u pratnji svog deteta:
„Mama, pričuvaj unuka za vikend! Mi bismo da putujemo - mladi smo!“
Naravno, sve ja to razumem.. Ali i ja sam bila mlada mama sa tri derišta koje sam sama čuvala!!! Možda i ja želim da putujem? Možda i ja želim da imam pola sata da sedim na miru i popijem tu svoju kafu (dok je još topla)?! Možda želim da idem na jogu, bavim se svojim zdravljem... Zašto bih čuvala unuče?
Ali, šta ću, ćutim i čuvam!
Zatim, prošle nedelje dođe srednji sin sav srećan da mi saopšti novosti: "Mama, Lana (njegova devojka) je trudna! Uskoro ti više neće biti dosadno - dobijaš još jedno unuče!"
Aman, ko je vama rekao da mi je dosadno? Sa mnom je sve u najboljem redu! Sve što sam u životu htela bilo je samo pola sata da na miru popijem kafu!
I sada sam opet izgubila to pravo! Zašto?
Sada očekujem da mi dođe ćerka sa pričom da je već rodila dete i da ću od sada ja stalno brinuti o njemu...
Razmišljam na koji način da im kažem da svaka baka želi samo jednu stvar: da bez unučića i dece svakod dana popije bar jednu šoljicu domaće, jake, sveže mlevene kafe - da ne bi načisto poludela!
