Kao što moja generacija nije znala za "pubertetske probleme", tako one nisu znale za stres. Dobro ili loše raspoložene, išle su dalje.
Bake ili prabake, kako kome. Često o njima razmišljam i o tome kako su uvek delovale smireno, s blagim pogledom u očima, kako se nisu žalile ni na šta i nisu non-stop izbezumljeno jurile negde gde je "nešto hitno". Doduše, nisam bila svedok godina kada su najviše radile i najintenzivnije živele, ali sam sigurna da nisu poznavale ovaj stres s kojim se mi danas srećemo. Zašto?
Bombardovanje informacijama. Živele su uglavnom u vreme jednog TV kanala, dnevnih novina, časopisa bez golotinje, nasilja i raznih prostakluka, bez kriminalaca heroja. I da su htele nisu imale odakle da se informišu u svakom trenutku, o nesrećama i užasima na celoj planeti.
Dobro jutro komšinice. Njihovi izvori informacija bile su komšinice, uz jutarnju kafu, kockicu šećera, slatko i vodu. Ponekad i sa malo šlaga u kafi ali onda nije bilo gledanja u šolju. Komunicirale su oči u oči, teme su bile one koje nisu došle na jutarnje druženje i okolina. Da, i cene u prodavnicama, ali su bile zaštićene od akcija i sniženja sa lažne cene na onu koja je bila do juče, pa ko se upeca upecao se, nisu se osećale pokradeno i prevareno.
Nisu znale šta nemaju. Njima je malo bilo dovoljno, nisu znale koliko toga nemaju, a kako je industrija u celom svetu bila znatno manje razvijena nego danas, nisu ni mogle biti sluđene izobiljem. Decenijama su kupovale iste čarape, isto upakovanu kafu, nije kao danas na rafovima bilo sto vrsta kekseva, nisu morale posle prvog pranja da krpe odeću poznatog brenda već su imale svoje krojače a znale i same da šiju jednostavnije stvari.
Padale su i znale su da ustanu. Kako je bilo njima, tako je bilo i ostalima. Preživele su razne strahote, ali su preživele. Od kukanja i žaljenja vajde nema, znale su da ne smeju da pokleknu pred nedaćama i da moraju da grade život iznova. Narod je u minulim vekovima tako i opstajao, posle svih ratova uzdizao se iz pepela s pogledom u budućnost i radom.
Jednostavnost postojanja. Nisu bile učene, ali nisu imale problem s tim. Nisu znale da mogu biti više od "običnih" domaćica, umele su da heklaju, štrikaju, vezu, šiju, same su mesile i ukrašavale torte, spremale zimnicu… nalazile sebi posao po ceo dan, bez vremena za nerviranje i razmišljanje o smislu života. Živele su i rasle okružene prirodom koju su poštovale i znale da iskoriste, i nisu znale da mogu da "pobegnu" od toga. Živele su u gradu, ali grad tada nije bio tako nervozan i nevaspitan, znale su da će im u autobusu neko ustupiti mesto, da ih neće gurati na ulici ako su spore, da će im pomoći ako im pozli.
Verovale su u to da će onaj ko radi ono što ne sme biti kažnjen, da se ko radi – ne boji gladi, da svakog stigne njegova kazna, da je pred njima i nama bolje sutra. Nebitno koliko su ta verovanja bila realna, za njih jesu. Najgore je kad čovek izgubi nadu i snove.
Mi smo imali vremena. Njihovi naslednici se nisu satima zaglavljivali u saobraćaju, radili su i bili plaćeni redovno za to, nisu ih zatrpavali lošim vestima. Imali su vremena za nedeljne ručkove i poslepodnevnu kafu ili čaj uz kolače, a unuci su im pričali o igranju ispred kuće, bez kuckanja u mobilne telefone.
Nisu znale za reč stres. Kao što moja generacija nije znala za "pubertetske probleme", tako one nisu znale za stres. Dobro ili loše raspoložene, išle su dalje.
Apropo puberteta, majke su u našoj generaciji govorile: Uzmi taj usisivač i sredi svoju sobu odmah, da smiriš taj pubertet! Ili: Samo ti budi u pubertetu, ali prvo operi sudove! Mi danas imamo milion "opravdanja" za razne promene u nama i na nama, i imamo podršku za te promene. Pa ponekad u tim opravdavanjima i preteramo, ne idemo napolje jer je hladno, pijace su nam daleko, nemamo gde da se parkiramo… a one niti su vozile, niti im je bio problem da pešače.
Možda su vaše bake ili prabake bile drugačije, a možda su bile slične mojima. Slobodno dopišite zašto vaše staramajke nisu znale za stres kakav mi srećemo, sigurna sam da su bile znatno smirenije i opuštenije od vas.
