Rođena Njujorčanka Dona Karan od 14. godine je u svetu mode – tada je počela da prodaje odeću kako bi „udebljala“ džeparac. „Nekako se podrazumevalo“, kaže ona, „očuh je bio krojač, a majka model“ i dodaje: „Uvek mi je bolje išla praksa od teorije“, pa svojim najznačajnim školskim iskustvom smatra dve godine prakse dizajna i crtanja u "Parsons The New School for Design". Kasnih šezdesetih, maltene odmah po završetku školovanja, počela je da radi kod kreatorke En Klajn, gde je napredovala stepenik po stepenik, da bi posle njene smrti 1974, sve do 1989. ostala kreativni direktor.
Pet godina pre toga (1984) osnovala je sopstvenu modnu kuću i imala prvu reviju pod svojim imenom, ali je i dalje ostala verna kući Klajn. Potpuno samostalna (1989), na reviji "The Essentials" predstavila je jedinstven modni koncept „Seven Easy Pieces”, po čemu je najpoznatija.
Pod „sedam jednostavnih stvari” Dona Karan podrazumeva: džemper, helanke, pantalone, kožnu jaknu, bluzu, haljinu i blejzer/kostim. To su stvari koje svaka žena koja živi u gradu, radi i vodi društveno aktivan život, obavezno mora da ima u ormaru. Toliko jednostavno, a toliko mudro!
Dona je koncepciju razradila u detaljima i bojama, ali se u osnovi sve svodi na – sedam osnovnih stvari. Posle toga se njen atelje iz trpezarije stana pod zakup premestio u planetarne okvire i postao "Donna Karan New York Company."
Prezime Karan Dona je dobila prvim brakom s vlasnikom mreže modnih magazina Markom Karanom, od koga se razvela posle nekoliko godina. Njen drugi muž, vajar Stiven Vejs, najzaslužniji je za njeno osamostaljivanje – on je naterao da otvori svoju modnu kuću čiji je generalni direktor bio sve do smrti 2001. Zapravo, on je vukao smele poslovne poteze i proširio posao na celu planetu, pri tom povezujući ime Done Karan ne samo s modom već i s mnogim drugim stvarima. Kad je umro, Dona je svoju imperiju prodala francuskoj kompaniji LVMH, ostajući na mestu kreativnog direktora. Prošle godine, na 30. godišnjicu od osnivanja modne kuće, najavila je da se povlači iz sveta mode, što je i učinila ove godine. Videćemo još da li će se baviti samo humanitarnim radom u okviru svoje Fondacije "Urban Zen", kako je najavila.
Još ranije, u saradnji s Paulom Kolesom s Haitija otvorila je stručni obrazovni centar za obuku zanatlija – učiće da kreiraju i prave nakit, tašne… Zanatlije s Haitija već su izrađivale reciklirane majice, tašne, lustere od drveta i nakit od rogova, što je Dona Karan prodavala u svojim salonima i prodavnicama fondacije.
Budući da se ovaj serijal tekstova bavi haljinama koje su promenile modu, pitanje je čime je ona doprinela da se nađe u društvu dosadašnjih „revolucionara”: Koko Šanel, Žan Lanvin, Meri Kvant i Dajan fon Firstenberg.
Dona Karan nije izmislila novi kroj, nije uvela novu boju… nema ničeg revolucionarnog u njenim kreacijama. Međutim, ima u drugačijem shvatanju mode kao pojma i u spajanju praktičnosti i elegancije u celinu. Uostalom, njen stil nazvan je eklektičkim. Iako meša različite stilove, celina koju pri tom stvori deluje zaokruženo i inovativno.
Ima još nečeg inovativnog u modnoj filozofiji Done Karan– sve detalje koji nam umnogome olakšavaju modne kombinacije i svakodnevnu glavobolju izrečenu u „nemam šta da obučem”, ona je rešila vrlo jednostavno sa „sedam jednostavnih stvari”. I, da, još nešto – Dona Karan ne pravi razliku između visoke i popularne mode – kaže da su njeni modeli pravljeni za „svakog – bukvalno”. Ipak, taj „svako” najpre je zaposlena žena iz velikog grada.
Da pokušamo da pobrojimo neke „izume” Done Karan:
Slojevito oblačenje – garderober mora da bude tako ukomponovan da se sve slaže sa svim, pa možete da se obučete i žmureći uzimajući stvari za sve vremenske prilike tokom istog dana, što će reći da je neophodno da izgradite sopstveni stil
Dronjavi džemper – dužine ispod „debelog mesa” (savršeno pokriva sve nedostatke) i najmanje za broj veći, koji može da se nosi i s farmerkama i sa svečanom haljinom; takav džemper možete da obogatite i velikim kaiševima od kože ili metala
Džepovi – veliki, koji služe svrsi, nisu samo modni detalj; stavljala ih je i sa strane (Očekujete da proširuju bokove? Sasvim suprotno!);
suknja-pantalone – od prvog modela, osamdesetih, povremeno se vraća u modu kao vrlo praktična odeća
Kožne jakne – postale su popularne i u ženskoj modi
Krupan nakit – tek s Donom Karan počele su da se nose ogrlice „visine” od vrata do grudi; bile su sastavni deo garderobe, ne samo puki asesoar
Golo rame / gola ramena – nije do kroja već je odeća toliko komotna da se smakne i otkrije jedno ili oba ramena
Džemper vezan preko struka – pokriva pozadinu, napred je labav čvor (kao „naopaka” kecelja)…
Dona Karan u ime svih zaposlenih žena iz velikih gradova koje žele da budu elegantne uvek i svuda, a da ih to ne košta mnogo
