A desilo se upravo to.
Princeza Dajana je za jednu vrlo elegantnu priliku i izlazak u Rojal Albert Hol uz plavu, šljokičastu haljinu jednostavnog kroja midi dužine, obula cipele ovog obućara.
2019. godine nešto pre nego što će pandemija korona virusa zaustaviti svet i posebno ugroziti modni biznis, njegove brojke su zvučale neverovatno.
Godišnji prihod kretao mu se oko 364 miliona funti, a u tom je trenutku zapošljavao više od 1200 ljudi.
On je jedan i jedinstveni Džimi Ču - obućar koji je proslavio prezime koje zapravo nije njegovo, već je reč o greški upisanoj u matičnu knjigu rođenih. Naime, rođen je 15. novembra 1948. godine u Maleziji kao Džimi Čou Jang Kit, ali je u matične knjige upisan kao Džimi Ču. I baš se to "pogrešno" prezime nalazi na nekim od najglamuroznijih cipela na svetu.
Porodica u kojoj se rodio "kriva" je za njegov posao, a kako on sam tvrdi, i za njegov svetski uspeh i slavu, jer sve što zna naučio je od oca. Džimi se rodio u krunskoj koloniji Penang u Britanskoj Malaji, u porodici kineskih obućara.
Njegov otac bio je majstor-obućar koji je sve svoje cipele izrađivao ručno. On je sina, koji je svoj prvi par cipela izradio kada je imao samo jedanaest godina, naučio zanatu, a on mu je u danima slave podignuo spomenik na kojejm stoje reči:
"Moji su roditelji bili obućari i ja sam u svemu što sam radio sledio očevo vođstvo. On je bio i ostao moja najveća inspiracija".
Na studie je Džimi stigao u Veliku Britaniju, pa se na prvi pogled zaljubio u zemlju koja mu je i danas dom. Studirao je na "Cordwainers Technical" koledžu u Hakniju (to je danas deo "London College of Fashion)", a diplomirao je 1983. godine.
O kakvom se, nimalo glamuroznom, studentskom životu radilo govori činjenica da je tih godina Džimi paralelno radio dva posla, kao konobar u restoranu i kao prodavač u prodavnici cipela u predgrađu Londona, jer to je bio jedini način da preživi.
Prvi posao prihvatio je odmah nakon diplomiranja, jer je to bio jedini način da ostane u Londonu. Nekoliko je godina nakon fakulteta radio za druge dizajnere pre nego što je uspeo da pokrene svoj posao.
I u tome su presudnu ulogu odigrali njegovi roditelji, koji su takođee emigrirali u Britaniju, doselili se u London kako bi pomogli sinu u pokretanju posla, jer tada je već bilo jasno da je to njegov san.
Na početku je to bila mala radionica ručno rađenih cipela, koju je Ču polako širio, a svoju je prvu prodavnicu otvorio 1986. godine. Nije se radilo o nekoj prestižnoj londonskoj adresi, jer on je tada mogao da priuštiti tek najam za staru zgradu bolnice. Ali, stvari su se ipak kretale u dobrom smeru, jer njegov je rad vrlo brzo primećen na Nedelji mode u Londonu1988. godine.
Upravo tom prilikom na novog i drugačijeg dizajnera cipela pažnju je obratio najmoćniji magazin Vog, koji je tada, baš kao i sada, u svetu ljubitelje mode važio za modnu Bibliju. Vog je njegove cipele predstavio na punih osam stranica, a sam Džimi Ču je bio uveren kako ništa više ni ne treba za globalni modni trijumf. Ali nije bio u pravu. Da mu je te 1988. godine neko rekao kakva će svetska histerija i pomama za kreacijama s njegovim potpisom zavladati u devedesetima, kada je njegova glavna muza i obožavateljka postala princeza Dajana, jednostavno bi ga poslao u ludnicu na lečenje. A dogodilo se upravo to: za jednu vrlo elegantnu priliku i izlazak u Rojal Albert Hol Lejdi Di je, uz plavu, haljinu jednostavnog kroja, midi dužine, obula cipele ovog majstora.
Bio je to par satenskih svetlo plavih sandala, sa zatvorenim prstima i otvorenom petom, izuzetno elegantne i ženstvene siluete, s potpeticama srednje visine. Celi svet je bio očaran, a od te 1990. godine, pa sve do njene smrti, Džimi Ču je bio zadužen za Dajaninu obuću, što naravno ne znači da ona nije nosila i ostale brendove, počevši od neprikosnovenog Šanela kojem je takođe bila verna. Sam Džimi i danas govori kako je Dajana bila draga i jednostavna žena ili, njegovim rečima: "Prava princeza!".
Novi talas u njegovom radu dogodio se 1996. godine kada se udružio s Tamarom Melon, slavnom urednicom modnih dodataka britanskog Voga. Pokazalo se da je upravo to bio spoj iz modnih snova, jer je Tamara tada bila izuzetno rado viđeno lice britanskog džet-seta. Rođena je kao Tamara Jerdjej, otac joj je bio jedan od osnivača i vlasnika lanca proslavljenih frizerskih salona Vidal Sasun, a majka je u mladosti bila model Koko Šanel. Kao devojčica odselila se s roditeljima na Beverli Hils i pohađala najprestižnije škole za devojke iz bogatih porodica, a u London se vratila 1990. godine i sa samo 23 godine postala urednica u Vogu, gde je i upoznala Džimija. Ali, nju je mnogo više od rada u novinarstvu, pa makar se i radilo o Vogu, zanimao noćni život, pa je zbog kašnjenja ili nepojavljivanja na poslu na kraju - dobila otkaz.
Ali pre toga je shvatila kakav potencijal imaju elegantne i glamurozne cipele s potpisom ovog majstora iz Kine. Nagovorila ga je da otvore modnu kuću i komercijalizuju proizvodnju njegovih cipela, jer je Ču do tada izrađivao dvadesetak pari cipela nedeljno, insistirajući na tome da sve mora biti ručni rad. I tako su 1996. osnovali kompaniju "Jimmy Choo Ltd." u kojoj je ona na početku bila zadužena za finansije, a Džimi za dizajn i izradu obuće. Ali, uskoro su se pojavili problemi u raju. Tamara je počela da tvrdi kako on nije dizajnirao ni nacrtao ni jedan par cipela, već da je samo majstor obućar. Mnogo je bliže istini priča kako je ona zaista radila na konfekcijskoj liniji cipela, tj. "Jimmy Choo Ready-to-Wear" kolekciju, a sam Ču svoj je rad usmerio na ekskluzivnu modnu liniju "Jimmy Choo", gde mu je asistirala nećaka Sandra Čoi, koja se kompaniji pridružila kada su proizvodnju tada već slavnih cipela preselili u Italiju.
Džimi Ču cipele su i dan danas jedne od omiljenih svim damama sa malo dubljim i dubljim džepom, za razliku od drugih brendova čak su one i na visoku štiklu udobne, a o samom dizajnu i bojama maštaju, možemo slobodno reći, skoro sve žene na planeti. A priča njihovog osnivača u najmanju ruku - neverovatna.
