Sa samo 16 godina Aleksandar Mekvin napustio je školu i zaposlio se u čuvenoj ulici Savil rou (Savile Row – najpoznatija ulica u centralnom Londonu gde se nalaze butici koji šiju muška odela po meri) kao krojač muških odela. Karijeru dalje nastavlja kao dizajner pozorišnih kostima – dramatičan stil, za koji je inspiraciju dobio upravo kreirajući kostime epohe u pozorištu, kasnije postaje njegov lični potpis.
Odatle nadalje njegova karijera kreće uzlaznom putanjom i vrtoglavi uspesi u svetu mode počinju da se nižu jedan za drugim. Sa 27 godina postao je glavni dizajner modne kuće Živanši (Givenchy). Iako je posao u tako prestižnoj modnoć kući bio ostvarenje sna svakog mladog modnog dizajnera, željnog afirmacije, za Mekvina to "nije bilo dovoljno" i nije bio srećan na tom poslu. Tvrdio je da ga Živanši umetnički sputava i ubija njegovu kretivnost i stvaralačku slobodu i da ne želi da bude deo koji nečega što se naziva stvaralačka i kretaivna "delatnost", a u kojoj je imperativ novac, a ne samo stvaralaštvo.
Želeo je da radi i stvara nesputano, da pomera granice i da mu niko na tom putu ne stoji, ni u obliku čoveka, ni u obliku novca.
Ipak ga to nije sprečilo da tri puta dobije nagradu za najboljeg britanskog dizajnera.
Do momenta kada je po treći put dobio nagradu za najboljeg britanskog dizajnera, modna kuća Guči (Gucci) je 2000. godine kupila 51 odsto udela u Mekvinovoj privatnoj kompaniji i na taj način mu obezbedio kapital da proširi svoj posao, na način na koji je Mekvin to želeo, bez ograničenja i diktata od bilo koga ili bilo čega, jer samo je tako umeo da stvara.
Kompanija Aleksandar Mekvin tada otvara butike u Njujorku, Milanu, Londonu, Las Vegasu i Los Anđelesu, posao postaje uspešniji nego ikada, a Mekvinove kreacije nastavljaju da evoluiraju, zadivljuju, šokiraju i sve u svemu – potresaju omađijanu modnu industriju, kojom je ovaj mladić neprikosnoveno vladao. Nije ga zanimala reputacija "lošeg momka" koja ga je pratila zbog teatralnih i provokativnih revija, smelih kampanja i fotografija i avangardnih modela koje je izbacivao iz svoje radionice, koji su često pravili cunami podeljenih mišljenja u modnom svetu.
Kada je imao 18 godina saopštio je svojoj porodici da je homoseksualac, iako je to znao od malih nogu. Porodica na početku to nije najbolje prihvatila, ali vremenom su se pomirili sa tim, mada njihovi odnosi se nikada nisu mogli opisati kao dobri. Sam Mekvin za sebe je govorio da je "u porodici nepodoban, ali ne i odbijen", što jasno govori o porodičnim odnosima kreatora.
Kao dete je prisustvovao zlostavljanju njegove rođene sestre od strane njenog muža, a i sam je bio zlostavljan, a to osećanje preneo je i na svoje modele, koji su od strane publike i kritike ozbačeni kao mizogini. Međutim, Mekvinova ideja je bila sasvim suprotna – one je želeo, prema sopstvenim rečima, da svojom odećom ženama pruži "sloj zaštite".
"Kada vidite ženu koja nosi Mekvinovu odeću, postoji određena čvrstina koja je čini moćnom. To je vrsta odbrane za njih. Morate imati mnogo petlje da priđete ženi koja nosi moju odeću", izjavio je jednom dizajner.
Tragična smrt čoveka neponovljive vizije
U maju 2009, godine zamalo je izbegao smrt usled prekomerne doze narkotika i tableta za smirenje koje je uzeo, ali sledeće godine, kada mu je preminula majka, to je izgleda bio pretežak udarac za Mekvina, koji se od malena borio sa unutrašnjim demonima, neprihvaćenošću i osećajem nepripadanja i nerazumevanja, što porodice, što sveta u kome je živeo i stvarao.
Takođe, kada je 2007. njegova dobra prijateljica, dizajnerka Izabel Blu izvršila samoubistvo, to je ostavilo neizbristiv i dubok trag na dizajnera, koji je počeo da biva sve više i više povučen, depresivan i opsednut smrću i zagrobnim životom.
Njegova biografija otkrila je da je dizajner bio jako nezadovoljan svojim izgledom i da ga je frustriralo to što se stalno gojio, a imao je želju da izgleda kao Kevin Klajn ili Ralf Loren. Biografija čak otkriva da je Mekvin pet godina pred smrt postao opsesivno zainteresovan za zagrobni život i da je imao svakodnevne misli o samoubistvu, koje je sve vreme planirao da učini. Čak je postojala ideja da to uradi javno, na jednoj od svojih modnih revija. Smatra se da je smrt Izabel Blu bila okidač za ovakvo stanje dizajnera koje je kulminiralo samoubistvom.
Poslednjih godina sve to je pratila jaka i uporna anksioznosti i depresija sa kojom nije mogao da se izbori. Preopterećenje zbog posla takođe je uzelo danak i imalo uticaj na mentalno stanje kreatora.
Sve je kulminiralo 11. Februara 2010. Kada je Aleksandar Mekvin (u tom trenutku 40) odlučio da nakon koktela sedativa koji je uzeo oduzme sebi život, tako što se obesio u svom stanu u Londonu. Dizajner je "pobegao" u smrt dan pre sahrane njegove majke, za koju je jednom izjavio da bi za njega najgora stvar na svetu bila da umre pre nje.
Bio je neprikosnoveni genije dizajna i jedan od najboljih i najtalentovanijih dizajnera svoje generacije, a i dalje od toga. U njegovu čast održana je umetnička izložba Divlja lepota (Savage Beauty), u Metropoliten muzeju umetnosti (2015. godine i u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu). Na ulazu stojao je natpis "Ja sam romantični šizofrenik", a izložba sadrži komade iz njegovih kolekcija, kao i hologram Kejt Mos u prirodnoj veličini.
