Naime, u pitanju je strndžanje, koji je bio najzastupljeniji u istočnoj Srbiji, uglavnom među vlaškom populacijom.
Ovaj uvrnuti ritual ona je opisala rečima:
- Uoči praznika palila se vatra, okupljala se mladež te su igrali oko vatre. U jednom trenutku momci bi uhvatili devojke i sa njima pojurili u šumu gde bi se ljubili i milovali, ali samo iznad pojasa. Ovakvo ponašanje je bilo dozvoljeno od strane zajednice i tumačeno je kao poželjno radi pripreme za brak, te su roditelji sve to posmatrali s odobravanjem.
Teško je poverovati da je ovako bizaran običaj postojao u našem društvu, koje je i u savremenom dobu prilično patrijahalno i neliberalno. Međutim, etnolog objašnjava da ovaj obred ima utemeljenje u prizivanju plodnosti, kako prirode, tako i ljudi.
– Lascivnost i određena opscenost su, čak, bili poželjni i prema verovanjima imali su snažno dejstvo na samu prirodu, ali i na nastavak i obnavljanje porodice.
U tradicionalnom modelu kulture, opšte je poznato da su ljudi nastojali da određenim postupcima imitativne magije utiču na prirodu kako bi obezbedili plodnost i berićet – objašnjava Marjanović.
Dakle, raskalašno ponašanje našlo je opravdanje u magijskom obredu slavljenja leta, početka žetve i prizivanja plodnosti.
Prvobitno je ova obredna praksa bila povezana sa proslavom Ivanjdana, koji se obeležava 7. jula, dakle u sred leta. Potom je prebačena na Bele poklade, što se obeležava u proleće, sedam nedelja pre Vaskrsa, pojašnjava sagovornica „Blica“.
Ona dodaje da Bele poklade, kao i Ivanjdan, predstavljaju granično vreme kada su bile čak i poželjne određene lascivne radnje. Do napuštanja ovih obreda dolazi kada prestaju verovanja u uticaj prirode na život čoveka.
– Sigurno je da se radi o arhaičnom starom obredu poželjnom u određenom vremenu u toku godine kako bi se ne samo utvrdili predbračni odnosi već i uticalo određenim činom na buđenje prirode ili uspešnost žetve. Osim toga verovalo se da i mlade treba pripremiti za bračni život i plodnost u braku – kaže Marjanović.
Strndžanje je sačuvano u sećanjima starije populacije, a sličan obred poznat je i tradicionalnoj kulturi drugih slovenskih naroda, kod Poljaka i Rusa, a gotovo istovetni običaj imaju i Estonci.
Ovaj obred vezan je isključivo za omladinu, a inače je, u starijoj etnološkoj literaturi slabo zabeležena građa o predbračnom životu mladih, kaže etnolog Vesna Marjanović.
– Prilikom mojih istraživanja u Negotinskoj krajini u prvoj deceniji 21. veka nisam naišla ni na jednu priču o ovom okupljanju i takvom ponašanju mladih – kaže ona.
Mnoge pojave iz prošlosti savremenom čoveku danas nisu razumljive, te je to razlog zašto se u moderno doba ovakvi obredi tumače čak i senzacionalistički, zaključuje Vesna Marjanović.
