Jedna od najlepših nada koje čovek gaji, jedan od najmilijih snova jeste srećna ljubav. Toliko je velika ta naša čežnja i istinska potreba da, svesno ili nesvesno, prirodno tragamo za nekim ko će nas voleti i koga ćemo mi voleti "dok nas smrt ne rastavi".
Ljudi rođeni u doba vladavine filmskih i muzičkih iluzija, hranjeni svakovrsnim bajkama i mitovima, često od života i od ljubavi očekuju ono što ni život ni ljudi koje volimo ne mogu da nam pruže, puste snove.
Snovi nas ne koštaju ništa, niti išta rešavaju. Ali život!
Životni drug nije tek neko ko će vam, za prvu ruku i na određeno vreme, pomoći da ne budete sami na žurci, na letovanju ili u krevetu. Prusustvo drugog utiče na gotovo sve: na sadašnjost i na budućnost, na privatni život i na posao, na zdravlje i na raspoloženje, na doživljaj sebe i na društvenu sliku o nama, na naše planove i na njihovo ostvarenje, na decu i širu porodicu. Živeti sa nekim znači bogatiti se njegovim uspesima i gubiti u njegovim porazima.
Da li je ljudska sreća zaista takva kao što su je opevale tolike ljubavne pesme - istinska samo ako opija kao droga, tako jaka da zbog nje izgubimo razum i svest o stvarnosti oko sebe? Da li je prava samo ako se ne koleba, ničim nepomućena? Ako ljubav mog života nije takva, treba li da se razočaram i budem nesrećan/na?
Da li sreću treba tražiti tamo gde nam je obećavaju filmovi: u krevetu natkrivenom baldahinom, sa crnom satenskom posteljinom? U đakuziju nekog skupog hotela? Na putovanjima po svetu, u noćnim provodima, dok dadilja čuva decu? Ili je tajna sreće u realnim očekivanjima od sebe, od ljudi, od života, i u sposobnosti da u malim stvarima prepoznajemo i sa radošću prihvatamo darove života?
Prosjaci ljubavi: Indijski guru objasnio zašto su brakovi nesrećni i zašto vas ljudi ne vole!
Ljubav ne može biti sačinjena samo od sreće, već i od patnje koju donosi život sa nesavršenim bićima u nesavršenom svetu: ako treba da traje, ljubav mora biti više od sna, mora biti stvarnost, više od zanosa i strasti, trezvena odluka i dosledna borba za voljeno biće.
Pre više godina, razgovarala sam sa poznanicom čiji je teški karakter bio dobro poznat svima oko nje. Bila je tužan spoj strahovite gladi za ljubavlju i pažnjom, s jedne strane, i, s druge, nesposobnosti da ona sama ljudima pruži bar malo od onog što je od njih očekivala. Zato je na brojne i iskrene pokušaje nas koji smo želeli da je usrećimo reagovala ogorčeno, agresivno i grubo. Doslovno je omalovažavala ljubav koju je dobijala i ljude koji su joj pomagali koliko su mogli – vređala nas je i osuđivala jer joj ne dajemo više i bolje. Niko joj nije bio dobar, i sve je proglašavala "bolesnicima", iako je sama bila bolesnija od većine. Bila je putujući čemer, "ljubavna sirotinja" koja osim otrova koji je kuljao iz nje nije umela ništa da pruži.
Frustrirana od detinjstva usred brojne porodice, nekako je bila zaključila da će, ako napada, osuđuje i ujeda ljude, nekako iznuditi ljubav. Tužno i nesrećno stvorenje koje nije umelo da voli, i koje je od sebe odgonilo sve koji su to pokušavali.
Pa ipak, upravo sam od ove žene jednog dana čula reči koje su mi se urezale u pamćenje, i u mom životu odigrale veliku ulogu. Upravo ona, kojoj niko nije bio dovoljno dobar, pružila mi je ključ za sreću i pomogla mi, a da to nije znala, da ne bežim od ljudi kada otkrijem njihovu slabost i bedu, i da ih zavolim i pored svih njihovih mana.Jednom prilikom, razgovarale smo o ljubavi i braku kada je rekla: "Kako god da okreneš, završićeš sa nekim bolesnikom. Svi imaju bar neku manu, svima nešto fali. Na svakom je samo da odabere sa kojom bolešću može da živi."
Sveže razveden muškarac savetuje: Pazite na svoju ženu kao na kraljicu, a evo i zbog čega!
U prvi mah, njene reči su me zaprepastile. Kako je vreme prolazilo, uvidela sam da se u tim grubim rečima, koje nisu baš bile dobronamerne, krije ipak duboka istina. Život nije Holivud.
Barbike i Kenovi žive samo u plastičnoj kućici za lutke. Živi ljudi izgledaju drugačije. "Nema drveta bez grane, ni čoveka bez mane". Važno je samo da dobro razmislimo sa kojim manama možemo da živimo, a preko kojih ne možemo da pređemo. Jer nisu sve ljudske mane jednako teške.
Saznanje da smo svi bolesni na ovaj ili onaj način – ovde ponajmanje imam na umu fizičke nedostatke – zaista otrežnjuje. I ne iznenađuje, zapravo: ako pogledamo oko sebe, svaka generacija sve je slabija, nespremnija za život i sve lišenija osobina koje definišu ono što obično zovemo dobrim karakterom - discipline, samodricanja, spremnosti na trpljenje, uviđavnosti i učtivosti. Sve smo jadniji, i ljubavi sve gladniji.
Istovremeno, činjenica da svi imamo krupnije ili sitnije mane i nedostatke ne opravdava ih same po sebi, niti ih našatolerancija može pretvoriti u vrline. Drugim rečima, iako smo svi na neki način bolesni, u ovom ili onom smislu, to ne znači da, ulazeći u brak s nekim, treba da ubedimo sebe da je crno belo, a belo crno. Svoje i tuđe mane treba gledati u oči.
S druge strane, od samih mana mnogo je značajniji naš stav prema njima, našima i tuđima. Najvažnija istina svakog života jeste da se čovek menja, da se može promeniti, ako to želi. Može pobediti svoje mane. Iz svoje se kože može.
Zavet blogerke (33) koji je razbesneo žene: Da li je ovo ključ za srećan brak?! (FOTO)
Sami to ne možemo. Potreban nam je neko drugi, ko nas voli i podržava, zbog čije ćemo ljubavi odustati od svojih loših osobina i dopustiti mu da nas "istera iz kože". Da se tako promenimo, da sazrevamo. Oboje. Jer obojeimamo šta da menjamo. Kada ljudi zavole jedno drugo, zajednički život ih poziva da se odreknu sebičnosti, da sazru, da uvažavaju jedno drugo. To je ljubav, i takva ljubav leči bolesti karaktera.
Primetno je da se ne ponašamo jednako prema onima koji tolerišu naše mane, i onima koji ih ne tolerišu. Zato se naše mame čude kako smo se brzo promenili u braku. Bračni drugovi se menjaju iz ljubavi ili iz nužde, kroz suočavanje sa svojim i manama onog drugog. Ljubav znači da, i pored njegovih mana, nikada ne gubim iz vida njegove vrline, ne gubeći nadu da će te mane jednog dana iščeznuti. Ako nas ljubav ne promeni, ništa nas neće promeniti.
Kada čovek zamrzi svoje mane jer povređuju one koje on voli, takav čovek može prestati da greši. Pobeda nadsvojim zlom, usavršavanje karaktera, ono što bi neki nazvali oboženjem, najvažnija je praktična svrha religije, čija je suština ljubav prema Bogu i Njegovim stvorenjima - kada se radi njihovog dobra odreknem svog zla. Međutim, čak i kada je motiviše ljubav, ta pobeda se nikada nije desila bez borbe sa sobom i sa drugima, nikada sama od sebe. Karakter se uvek menja pod pritiscima spolja, ali ni ti pritisci nisu dovoljni ako mi sami ne želimo da"okrenemo novi list".
Patrijarh Pavle objasnio suštinu porodice: Da nikada ne skrenete sa pravog puta!
Iako, dakle, svi imamo šta da menjamo, upravo odnos svakog od nas prema svojim i njegovim/njenim nedostacima pravi razliku između srećnih i nesrećnih brakova i ljubavi. Srećan brak nije nikakva tajna,neshvatljiva i nedostižna onim nesrećnicima koji pate.
Naime, kao i u medicini, tako i u ljubavi postoje dve sudbonosno različite vrste bolesnika: jedni smatraju da im ništa ne fali i "ne daju na se", drugi shvataju da su bolesni i žele da se leče i ozdrave.
Nije sa svim bolesnicima jednako živeti. Najteže je živeti sa onima koji sebe smatraju ili predstavljaju kao savršene, i odbijaju da se menjaju. Oni nikada neće ozdraviti od svojih bolesti, jer svoje nedostatke vole više nego ljude. Neće se promeniti onaj ko nije spreman da prizna sebi i drugima da greši. Takav čovek će čak svoju bolest ceo život proglašavati zdravljem, a one koji se bune protiv tog "zdravlja" proglasiće bolesnima. Život sa takvim čovekom trajna je pretnja zdravlju i sreći njegovih ukućana.
Najdraži nam je bolesnik koji ne beži od dijagnoze, već, naprotiv, traga za njom ne bi li što pre ozdravio. Takvi su svesni da su bolesni, i žele da se njihovo stanje promeni. Njihova iskrenost i njihovo kajanje bračnom drugu uvek daju snagu da oprosti i pruži novu priliku. Nije teško oprostiti greške za koje se čovek kaje. Takav čovek ne ponosi se svojim manama, ali nema snage da ih ostavi. On bi iskreno želeo da bude bolji i jači. Možda ste vi neko ko mu može pomoći. Ipak, raščistite sa sobom da li želite i da li možete da prihvatite izazov koji predstavlja život sa nedostacima onog drugog jer nije lako nositi teret tuđih mana i nedostataka, pored svojih vlastitih.
Što pre shvatimo kojoj vrsti bolesnika pripada osoba koju smo zavoleli, to ćemo pre moći da se suočimo sa budućnošću kojoj se sa takvim čovekom možemo nadati.
Ona je bucka prosečnog izgleda, a sve žene joj zavide: Upecala najpoznatijeg zavodnika! (FOTO)
Jednu grešku nikada, nikada ne treba napraviti kada se odlučujete za život sa nekim: ne prihvatajte tog čoveka uslovno. Nemojte sebe uveravati: "Sada je ovakav, ali biće on bolji. Promeniću ga." Ne lažite sebe, ne obmanjujte se. Ako ne možete da ga podnesete takvog kakav je sad, ako smatrate da će sreća nastupiti tek onda kad bračni drug ispuni vaša očekivanja, tek onda kada ga promenite, to znači da ćete vi sve do tada biti veoma nesrećni u braku, nesposobni da ga volite onakvog kakav je danas. A on će to brzo primetiti. I biće još gori, jer je nevoljen.
Svi grešimo, svi smo ograničeni, nije nas teško povrediti i ojaditi. Što smo slabiji i jadniji u sebi, to smo sposobniji da unesrećimo druge, a istovremeno se sve više žalimo kako nas ne vole. Svi mi patimo i ranjavamo druge na hiljadu načina, i samo ljubav onoga ko nas voli i pored naših slabosti može nam pomoći da te slabosti prevaziđemo.
Ako postoji neka "čarolija" koja bračnu nesreću može da pretvori u sreću, koja bolesno srce može da izleči, onda se ona sastoji upravo u ovome: da ljubav leči naše bolesti kada joj to dozvolimo. Pametan čovek dozvoljava ljubavi da rastopi kamenje u njegovom srcu. To je čarobni poljubac koji krastavu žabu pretvara u princa. Bez nje, brak je u najboljem slučaju zajednica dve krastave žabe koje su uspešno i bez rata podelile teritoriju svoje bare.
A ti? Koje bolesti voljene osobe bi mogao da prihvatiš i podnosiš, da sa njima živiš, a da i dalje svoj brak smatraš srećnim? Mnoge su i svakojake pesme ispevane, nekima se od njih smejemo, a neke i preziremo kao nemoralne i neukusne, "volim je iako je neverna"; "volim ga iako je bekrija i propio je sve"; "laži me, samo nemoj da me ostaviš". I tome slično. S jedne strane, ovakve izjave najčešće ukazuju na nedostatak samopoštovanja i zdrave pameti kako kod onih koji ovako vole, tako i kod onih koje vole. Jer jedno je voleti bolesnika, a drugo mu dozvoliti da nas zarazi i sahrani.
Svakog dana reci ove tri reči: Papin najkraći recept za srećan brak!
Međutim, istina je, a i vi sigurno znate takve priče, da postoje muškarci i žene koji vole svoje "bolesnike" ne zato što sami nemaju samopoštovanja ni dostojanstva, već zato što ih imaju za oboje, i sa strpljenjem nepojmljivim onima sa strane, nose njihove bolesti. Oni se zdušno bore za svog alkoholičara, svoju preljubnicu i lažljivicu, svog kockara, svog siledžiju, i njegovo lečenje počinju od sebe. Jer sebičan i zao čovek ne može da nosi i podnosi slabosti drugog.
Mi takve požrtvovane ljude, koji nose težak bračni teret, često potcenjujemo i sažaljevamo, previđajući da oni vrlo dobro znaju šta rade, da su odlučni da pobede i dočekaju izlečenje voljenog čoveka. Takvi nose i podnose sramotu kojoj ih izlaže beda bračnog druga, i to čine sa unutrašnjim dostojanstvom koje se i spolja vidi, pre ili kasnije. Da, zaista, takva ljubav "pokriva mnoštvo greha".
Zašto neki ljudi imaju ljubavi za oboje? Zašto ih nesreća onog drugog ne može slomiti?
Vrlo verovatno zato što je prvi bolesnik kog su zavoleli, i kojega je ta ljubav promenila - oni sami. Oni i sebe računaju u ljude koje nije lako voleti. Oni su upoznali sopstvene bolesti i strpljivo ih nose, iako se njima ne ponose. Oni "vole bližnjega svojega kao samoga sebe". I bližnjega i sebe, pošto su sebi najbliži.
Da li si ti možda izgubio (izgubila) iz vida da si i ti jedan od bolesnika? Da si nesavršen(a), da ranjavaš druge? A da ti je ipak, takvom kakav si, potrebno da te neko prihvati, i da od tebe ne diže ruke? Pa eto, ti prvi ne diži ruke od sebe.
Starac Pajsije o roditeljstvu i braku: Pouke koje treba večno da pamtite!
"Ljubi bližnjeg svoga kao samoga sebe" znači da naučim drugog da voli i sebe i mene kao što i ja sam(a) sebe i njega volim. Ali, ako je čovek takav pogrešiv, bolestan, zašto bi sebe voleo i zašto bi ga drugi voleo? Ako i ne vidim u sebi razlog da sebe volim, postoje bar dva velika i bitna razloga da volim sebe i čuvam i poštujem svoj život i svoje biće, kao i druge.
Za početak, voli sebe za ljubav svojih roditelja, koja su u tebe uložili sve što su imali, i dobro i loše, i kojima duguješ da brineš o njihovom voljenom detetu, o tebi samome. Ne dozvoli da roditeljski trud bude uzalud.
Drugo, i još značajnije, voli sebe jer te voli tvoj Stvoritelj, koji ti nije dao život zato da sebe uništavaš, nego da živiš, srećan i voljen. Svaka reč Isusa Hrista upućena ljudima bila je pouka o vrednosti čoveka u Božijim očima, ne zato što smo to zaslužili, čime smo to zadužili Boga i roditelje, već zato što smo voljeni. Čak i ako ne pamtiš ljubav u očima svoje majke ili oca, prijatelju, razmisli o tome šta znači da je Bog toliko voleo svet da je i svog Sina dao da nijedan koji mu veruje ne umre zauvek, već da zauvek živi (Jevanđelje po Jovanu 3:16). Deo tog voljenog sveta si i ti. Ne dozvoli da Božiji trud bude uzalud.
Svi smo mi bolesni, ali smo svi i voljeni. Voleti jedno drugo uprkos manama i zarad te ljubavi se menjati, u tome je tajna srećnog braka i lekovite ljubavi. Kad to uvidimo, mnogo ćemo više ceniti ljubav i pažnju koje nam pružaju drugi, iako ih povređujemo. Mnogo ćemo od tada i sami više voleti, a manje povređivati one koji nas vole iako poznaju i naše mane.
(Izvor: Znakovi pored puta / Tatjana Samardžija)
