Glumac Uliks Fehmiu je sin proslavljenog glumačkog para Bekima i Branke Petrić.
Glumac kojeg trenutno gledamo u seriji "Crna svadba" zavoleo je Snežanu Bogdanović 1994. godine, dok su zajedno igrali u pozorištu predstavu "Zapali me".
Nedugo zatim, par je spakovao kofere i započeo život u Americi. Dobili su ćerku Niku koja se rodila u Njujorku 1995. godine, stvorili svoju bazu i pokrenuli privatni biznis.
Nika je završila međunarodne odnose i ljudska prava, ali radi u filmskoj industriji.
Ako je ljubav prava ona ne poznaje boju kože, veroispovest, opredeljenje, godine, a ni materijalni status. Zna samo za srce i osećanja. Upravo taj širok um i prepoznavanje da ste našli osobu sa kojom želite da provedete ostatak života, bila je spona između Snežane Bogdanović i Uliksa Fehmijua.
Kada su se sreli pre skoro 27 godina, znali su da su stvoreni jedno za drugo.
- Mogu da kažem kako sam zaljubljeniji u svoju ženu danas nego što sam to bio nekad. Naš odnos je podjednako uzbudljiv kao što je bio i onda, što ne znači da nekom drugom nismo i te kako dosadni. Tih devedesetih gledao sam Snežanu na filmu i bio sam fasciniran njenim talentom i lepotom. Prema njoj sam imao odnos kao prema nečemu nedohvatljivom i nedodirljivom. Zanimljivo je da se nešto slično desilo i mom ocu, samo što je on tada već bio u braku - pričao je glumac svojevremeno za „Stori" o supruzi.
Uliks i Snežana su u Njujorku razvili privatni biznis - otvorili su pekaru.
- Ovaj grad je čudo, mislim da je jedan život malo da ga savladate. On je čitav svet, daje mnogo, razmazi vas potpuno, ponekad nismo ni svesni da smo postali deo njega, a s druge strane je surov i težak. Ako se borite za egzistenciju, lako postajete njegov rob i sluga - rekla je ona ranije.
Uspešno se bave proizvodnjom hleba u SAD, a kada su Uliksa pitali da li je zbog tog drugog posla propustio nešto u glumačkom, on je za “Gloriju” odgovorio:
– Imao sam taj utisak kad smo otišli, da vreme koje prolazi nepovratno odnosi uloge koje glumac može da odigra samo u specifičnoj dobi. Pomiriti se sa tim nije bilo lako, ali mi nismo mogli protiv sebe. Nismo mogli da glumimo kad vreme nije bilo za igranje. Ta odluka je imala cenu, a hleb je došao kao blagoslov da možemo od njega da živimo. U tom procesu smo dali sve što smo imali, kao što smo se davali ulogama koje smo radili. A gluma nije trka na sto metara, nego maraton. Već sa 30 godina mi je bilo jasno da nikad neću odigrati Hamleta, ali ću možda igrati Lira.
Kako su pre 26 godina napustili Srbiju birajući Ameriku za njihov dom, Snežana je za Blic rekla:
- Svaki odlazak je težak. Žao mi je da mladi ljudi i dalje odlaze. To mnogo govori o situaciji u našem društvu. Mislila sam da ćemo se mi jednog dana vratiti u neko bolje vreme. Danas je možda još teže doneti takvu odluku jer nema rata, ali je budućnost, nažalost, potpuno neizvesna. Ljudi su obeshrabreni, dezorijentisani, poniženi i umorni. Otišli bi bilo gde, da povrate dostojanstvo i mir, bilo gde, gde im se čini da mogu da prave planove za budućnost, za sebe i svoju decu. Nama je, naravno, itekako trebalo hrabrosti da odemo u potpuno nepoznatu sredinu i da prihvatimo da život koji smo da tada imali više ne postoji. Ali situacija u Srbiji devedestih je bila baš crna u pravom smislu te reči i naši su motivi bili toliko duboki da mi jednostavno nismo imali izbora....
