Fotografija koja je zapalila internet proteklih dana, uz komentare "psihoanaliza ovde nije potrebna", "bračna terapija u jednoj slici" i "ko će prvi da podnese zahtev za razvod braka"....
Da bi bračni par funkcionisao kao nova, nezavisna i jedinstvena celina, neophodno je da njeni članovi prethodno obave fizičku separaciju (ponekad, kada odluče da ne žive u istom domaćinstvu sa svojim porodicama porekla), i što je možda i bitnije - da obave PSIHOLOŠKU separaciju u odnosu na svoje roditelje.
U protivnom, prisustvujemo dobro poznatim scenarijima... "Ona ne može bez njene majke, stalno je zvrcka, ponaša se kao dete"... "On samo ćuti kada me njegova majka napada"... "Ona staje na stranu oca kada me on omalovažava"... Kada imamo "nedovršene psihološke poslove" sa svojim roditeljima, često ove dinamike "dovlačimo" u svoje brakove, na štetu naših novih porodica.
NE PROPUSTITE
Može se reći da je osnovni preduslov zdravog braka ili odnosa da u njega stupe dve odrasle osobe. Samo dve - ne i treća i četvrta i peta. Individuirane, samostalne osobe, koje funkcionišu i nastupaju zajedno imajući na umu zajedničke interese, postavljajući granice prema eventualnim nezdravim spoljašnjim uticajima.
Kao što je na novim mladencima da prođu kroz separaciju od svojih porodica porekla, i na njihovim roditeljima je da ovu separaciju omoguće i olakšaju, ne namećući sada već odrasloj deci imperativ da ih poštede neprijatnih osećanja ili okolnosti koje ovakve promene možda sa sobom nose - usamljenost, "prazno gnezdo", besciljnost i besmisao, suočavanje sa sopstvenim brakom koji je možda u međuvremenu promenio kvalitet itd.
Ukoliko roditelji ne mogu sami da iznesu eventualna teskoba osećanja koju donosi osamostaljivanje odraslog deteta, i to je u redu, uvek ima stručnjaka sa kojima ove sadržaje mogu podeliti i proraditi. Bolje to, nego opterećivati potomke iracionalnim zahtevima ili pak tiho patiti u sebi. Isto važi i za mladence.
Može se reći da najveći poklon koji roditelj (odraslom) detetu može dati, jeste dozvola da zaista - odraste.
(Autor Slađana Andonov, Beleške sa psihoterapije)
