Naša poznata novinarka i pisac Mirjana Bobić Mojsilović objavila je na svom Fejsbuk profilu prelepu ljubavnu pesmu, koju je napisala, sasvim očigledno, svojoj neuzvraćenoj i nedostižnoj ljubavi.
Pošto me nikad nisi voleo da bi me držao za ruku,
il’ odveo na more u neku daleku luku,
da me hraniš prstacima,
da za mene ubereš morsku zvezdu;
Da se spuštamo niz ulicu sa tvojom rukom
na mom struku.
Ili, da hodaš sa mnom
do crkvice Svetog Ilije, na nekom grčkom ostrvu
ili na kopnu, ako ti je milije.
I, pošto nikad nismo imali našu plažu;
ni naš sto u omiljenoj kafani;
i pošto hroničari, uglavnom, lažu;
ni uspomene sa letovanja,
ni sa zimovanja,
herbarijum bez cveća i bez lokvanja.
I, pošto se moji smrznuti prsti
nikada nisu grejali u tvom džepu,
u dugim šetnjama na keju;
i, pošto ti moje šale nisu bile smešne dok im se svi drugi smeju.
I, pošto sada, odjednom, posle toliko vremena, odjednom,
posle toliko vremena kada ionako više ništa nije smešno,
Ti, želiš da znaš kome sam posvetila onaj sonet lanjski,
i da li me još uvek opčinjava Crnjanski,
i da li sve ovo , sa tobom ima neke veze?
Bar malo?
Jer, vidim da ti je stalo,
hajde, da ne izigravamo Engleze:
Sve što sam ikada uradila
bilo je samo zato, što me nisi mogao voleti onda,
kada sam čeznula da hodaš sa mnom do crkvice Svetog Ilije
na nekom grčkom ostrvu.
Ili, na kopnu, ako ti je milije.
Tako da znaš:
Da, bio si sa mnom u svakoj pesmi!
U knjigama, u brigama, u tortama,
u akvarelima, i drugim bojama!
U porubima na haljinama,
u svim blizinama, i daljinama!
U razgovorima, u jezerima i morima!
U usponima, i u stvaralačkim krizama,
izvor inspiracije i eufemizama!
Ubila te i ljubila, i ponovo te oživela,
da bih te srela na kraju neke priče.
Ili, za potrebe male strofe,
da, stavljala sam ti tačke, zareze i apostrofe!
Kao što vidiš ja ništa ne krijem.
Stvarno nemam za čim da žalim:
Jer, ja sam hodočasnik, i ljubav je moj Jerusalim.
Kada mi donese čokoladu, reći ću mu da je najgori tata u gradu...
