Jesen nam je stigla, lišće polako menja boje, došlo je vreme da noću uzimamo još jedno, toplije ćebe... I pravi trenutak za poeziju!
Ptočitajte prelepu pesmu Miroslava Mike Antića, posvećenu oktobru i jeseni!
U ovu noć, kad se magla u daljinama zgrušava i razliva, kad niko i ne pokušava da mi razume u zenicama ove varnice, nisam, valjda, uobrazio da sam jedini ovako lud i naivan, i divan, divan kao izlog periferijske starinarnice u kome ima mina.
Vetre, izvolite samo, pobacajte lišće u reku, kao deca svoje raspukle balone.
Jesen je najbudalastija tuga među tugama.
Jesen je moja ljubav od pet zelenookih slova, i laž, najdetinjastija laž, od koje sam do nesvesti rđav i dobar.
Vetre, šta nas dvojica znamo, možda u ovom trenutku u sve žute vagone na nekim dalekim žutim prugama ulaze devojčice iz naših žutih snova, devojčice sa kosom žutom kao raž.
Zašto bi se, inače sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?
